Po ugledu na vrhovnu vlast i one lokalne primenjuju slične metode pritiska, ne na studente koji protestuju, već na njihove roditelje. Jedan otac tvrdi da zbog toga trpi torturu u javnom preduzeću u kom radi, preduzeće to demantuje. Priča se dešava u Surdulici, ali je za njeno potpuno razumevanje potreban širi kontekst.
Kada su studenti sa juga peške krenuli ka Nišu, u mestu koje se zove Džep sačekala ih je samo jedna osoba. Dvadesetogodišnja devojka. To što je potpuno sama dočekala najmanju kolonu od njih tridesetak, za ove krajeve nije iznenađujuće.
Da je veći deo Srbije na ulici i da pešači i protestuje – to na jugu zemlje znaju oni koji imaju ovaj čarobni „medijski tanjir“ – preko kog mogu da vide šta se stvarno dešava oko njih. Veći deo stanovništva, međutim, izložen je medijskoj propagandi koja im se servira s nacionalnih frekvencija.
Zato je studentski protest u centru Surdulice – svojevrsni spektakl. Većina sve posmatra s bezbedne udaljenosti, neopterećena protestom ni njegovom svrhom. Podršku studentima daje tek mali broj okupljenih i nepotkupljenih.
N1: Zašto ste večeras ovde?
– Da damo podršku studentima, pametnim našim studentima, da damo do znanja da je vreme da ljudi počnu da rade posao za koji su plaćeni.
– Da podržimo studente i da nam omladina više ne beži iz naše lepe Srbije.
– Unuk mi je pobegao u Nemačku, sin je tamo već pet godina, a završio je tri fakulteta, a morao je da ode, jer ovde posla za poštene ljude nema!
N1: A kako se vi informišete, šta gledate?
– Pink.
N1: I uprkos tome ste ovde na ulici, kako je to moguće?
Pročitajte još
– Pa shvatam da lažu.
Većina ipak veruje onome što vidi na televiziji.
„Pa krvave ruke onde drže! Znaš šta znači to?“.
N1: Šta?
– Pa zna se šta je. Opozicija hoće da ubija nekoga.
Opozicija u ovom gradu gotovo staje u jedan kadar. Ali je baš ovaj za oko zapao upravi javnog preduzeća Vlasinske hidroelektrane. Jer kada je Zoran koji tamo radi, a evo ga na protestu, dan posle i kako je već nekoliko puta ranije zatražio od direktora dozvolu da službenim autom 13. marta dođe u Beograd na kontrolu, jer je srčani bolesnik, direktor Branislav Popović reagovao je, tvrdi Zoran, burno.
„Direktor me dočekao rečima, kad sam ušao kod njega „šta si došao, a tvoj sin vodi ovde proteste i tvoj brat i ti“ i počeo je da viče na mene „ne može vozilo, ne može, marš napolje, marš napolje“. I ja sam izašao i otišao odmah u bolnicu jer mi je pozlilo“, kaže Zoran Stanković, radnik Vlasinskih hidroelktrana.
„Kad sam čuo oca i njegov glas ja sam se prestravio jer je on bio vidno uznemiren i prosto se pitam da li je moguće da je neko spreman da se prema čoveku koji je u starijim godinama i koji ima ugrađenih pet stentova i šećeraš je, da tako viče na njega i izaziva mu nemir“, kaže Aleksandar Stanković, student, master ekonomije.
„Evo i sad se sav tresem, trpim strašan teror zbog toga“, kaže Zoran.
Nije tačno – navode u odgovoru za N1 iz EPS-a. Tvrde „Stanković je taj koji je glasno i neprimereno pominjao sina, proteste, novinare televizije N1, pa je preteći, navode, napustio kancelariju direktora“.
„S obzirom da su službeni automobili već bili angažovani za četvrtak i petak, direktor mu je ponudio alternativu za ponedeljak, a potom i svoje privatno vozilo. Obe mogućnosti Stanković je odbio“, naveli su.
„Meni to ne treba tad, ako ima iole malo časti i poštenja trebalo bi da kaže kako je stvarno bilo“, kaže Zoran Stanković.
„Napad na naše roditelje je napad na našu slobodu. Znači šalju direktnu poruku nama studentima da su naši roditelji na meti zato što se mi zalažemo za naše zahteve“, kaže Aleksandar Stanković.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare