Ubedljiva većina mladih ljudi prespavaće 17. decembar, odnosno neće izaći na izbore koji se tada održavaju. To pokazuju sva relevantna istraživanja. Organizacije poput "I mi se pitamo" ili "Dokle više?!" pokušavaju da motivišu mlade od 18 do 29 godina da uzmu sudbinu u svoje ruke i glasaju. No, to ne ide lako.
Brucošu Računarskog fakulteta Mihajlu Pjetloviću odlično ide programiranje, ali izbori i pravo glasa tema su koje se ovaj mladić kloni.
„Na izbore, pa… Pravo da vam kažem neću! Zašto? Pa zato što još uvek nemam takvu veliku misao da kažem – za koga bih glasao“, kaže.
N1: Ali, imaš pravo glasa? Što ga ne iskoristiš?
„Pa možda iskoristim. Ali, ne znam za koga bih glasao. To bih morao da vidim sa mojim roditeljima, šta oni misle“, odgovorio je.
POVEZANE VESTI
Vanja takođe neće na izbore. Kaže i da je u porodici naučila da politiku treba izbegavati.
„Mene apsolutno ne interesuje politika. Imam i bitnije obaveze. U takvoj sam porodici odrasla da se uopšte ne priča o tome. Ili ako bi se pričalo mene i sestru su kao male sklanjali. Tako da se ne interesujem oko toga“, ocenila je.
Njihovi vršnjaci Matija i Jana kažu da će glasati 17. decembra.
„Možda prosto nemaju dovoljno svesti, a možda im i odgovara ovakva situacija“, kaže Jana.
N1: A ti ćeš glasati?
„Ja, hoću“, uverava.
„Na prvi pogled, na primer Prokop. To izgleda odlično. Ali, ja sam bio tamo, to je nedovršeno, oni peroni dole“, priča Matija.
N1: Znači, izaći ćeš?
„Da, i ne znam još za koga ću glasati, ali neću sigurno za vlast. Za opoziciju ću glasati“, rekao je.
Student Pavle Cicvarić i učenik četvrtog razreda gimnazije Vuk Cvetković pokušavaju kroz organizacije u koje su se učlanili da ubede mlade da je njihov glas – njihova moć.
„Meni deluje da su oni jednostavno navikli da postoji jedna osoba koja vlada i koja se pita. Donosi sve odluke. Nemaju nikakav stres u životu, ne moraju da razmišljaju o tome“, kaže Vuk Cvetković iz organizacije „I mi se pitamo“.
Nekada su upravo studenti bili nosioci promena. I čuvene 1968, baš kao i devedesetih, kada su predvodili demonstracije protiv Miloševića.
„Devedesetih godina studenti nisu mogli da izađu van države. Država je bila pod sankcijama, blokirana. Sada nije tako, Sasvim suprotno. Najlakša opcija za studente kojima se ne sviđa vladavina u kojoj žive jeste da se sklone iz zemlje“, priča Pavle Cicvarić.
Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije pokazuje da manje od jedne trećine mladih redovno glasa, da 40 odsto njih nikada nije izašlo na birališta.
Pavle i Vuk kažu da političari uglavnom ne znaju kako da priđu mladima.
„Moji vršnjaci su čudna grupa jer se nove generacije malo udaljavaju od televizije. I više gledaju sadržaje na društvenim mrežama“, rekao je Pavle Cicvarić.
Vuk Cvetković navodi da je samo jedan političar u Srbiji do sada pokušao da se obrati mladima, na način koji oni razumeju.
„Zapravo je to jedna vrlo uspešna kampanja sa njegove strane. I mnogo ljudi ne bi ni znalo ko je Goran Vesić. To je način kako se on probio među mladima“, izjavio je Cvetković.
U Poljskoj su, na nedavno održanim izborima, upravo mladi birači presudili. Izlaznost generacije Z bila je čak 70 odsto, što je dovelo do poraza konzervativne stranke Pravo i pravda Jaroslava Kačinskog.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare