Ambasador i doktor nauka koji je postao svetac iz Tumana

Jedan od događaja koji svake godine privuče veliki broj vernika je obred presvlačenja moštiju Svetog Zosima Tumanskog, koji je ove godine planiran za 1. jun.

Veruje se da je ktitor manastira Tumane Miloš Obilić, a da je njegovu gradnju započeo pošto je slučajno u lovu ubio Svetog Zosima. Kako je iguman manastira ispričao za RTS, kada je Miloš Obilić poneo Zosima u svoj dvor da mu leče rane, svetac je na mestu današnje crkve uzviknuo: “Tu me mani i pusti me da umrem”.

U znak kajanja, Miloš Obilić je na grobu svetitelja počeo da zida crkvu. Kada je došao do krova, Miloš je od kneza Lazara dobio poruku da krene u boj protiv Turaka. “Tu mani zadužbinu, i dođi da idemo u boj protiv Turaka”, navodno je pisalo u kneževoj poruci poslatoj iz Kruševca.

Po dvostrukom “tu mani”, manastir dobija ime, naveo je iguman.
Priča o drugom tumanskom svecu, Svetom Jakovu je podjednako zanimljiva i neobična.

Jakov Tumanski rođen je 13. decembra 1894. godine kao Radoje Arsović u selu Kušići u blizini Ivanjice. Školovanje je započeo u Srbiji, a nastavio u Francuskoj, gde je na Sorboni doktorirao filozofiju, a u Monpeljeu prava.

Arsović je bio diplomata Kraljevine Jugoslavije u Francuskoj, da bi 1929. godine bio postavljen za ambasadora u Parizu.

Međutim, susret sa vladikom Nikolajem Velimirovićem promeniće njegov život i okrenuti ga Crkvi. Arsovića su zadivili ne samo vladika i njegove propovedi, već i bogomoljački pokret s kojim se upoznao tridesetih godina prošlog veka.

Pod ovim uticajem je napustio diplomatsku službu i svetovni život i otišao u Ohrid, a potom i Bitolj gde je služio uz vladiku i postao iskušenik. Vladika Nikolaj zamonašio ga je u manastiru Žiča.

Manastir Tumane je na svom sajtu piše da Jakovu nije teško padalo da riba toalete i čisti krompir, da se slabo i oskudno hranio, kao i da je imao samo dva para iznošenih mantija. Koliko je bio skroman, toliko je bio vatreni propovednik vere.

Tokom Drugog svetskog rata živeo je u manastiru Ljubostinja.

Hapšen je 1945. godine, a vatrena propoved i širenje vere koštali su ga glave 1946. godine. Navodno su ga pripadnici UDBA pretukli u selu Rabrova zbog toga što je na železničkoj stanici u Požarevcu podelio 8.000 primeraka “Oče naš”.

Jakov je od posledica batina preminuo šest dana kasnije, a po sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Tumane.

Njegov grob je otvoren 2014. godine uz blagoslov mitropolita braničevskog Ignjatija, a kako je Crkva objavila – mošti su bile cele i nisu satrulile. Srpska pravoslavna crkva od 2017. slavi Jakova Tumanskog kao svetitelja pod imenom prepodobni Јakov Novi Tumanski.

Lik Jakova Tumanskog dugo je bio vezivan samo za ikone koje se u manastiru prodaju, a kako je stvarno izgledao saznalo se tek pošto je 2020. godine pronađena njegova fotografija, koja se nalazila u zaostavšini mati Serafime, nekadašnje igumanije manastira.