Može li se opozicija dogovoriti oko eventualnog zajedničkog nastupa na narednim izborima, postoji li šansa da lideri „veslaju zajedno“, mogu li leva i desna politička ruka da se rukuju – pitanja su na koja opoziciona Srbija traži odgovore.
Objedinjavanje opozicionih stranaka zaokuplja pažnju javnosti još od prve godine obnovljenog višestranačja u Srbiji, a portal N1 donosi podsetnik na najznačajnije opozicione koalicije od 1990. godine do danas, uz osvrt na okolnosti u kojima su nastajale, kao i na njihov sastav i dužinu trajanja.
U prvoj deceniji višepartizma u Srbiji bilo je pet velikih opozicionih koalicija, koje su pravljene u talasima, radikalno su menjale sastav i veoma teško su se održavale.
Ujedinjena opozicija Srbije (UOS)
Opozicija je već krajem 1990. godine uvidela da se režimu Slobodana Miloševića teško može suprotstaviti razjedinjeno, pa je prvo opoziciono okupljanje ozvaničeno kroz formiranje Ujedinjene opozicije Srbije (UOS). Činili su je Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Savez reformskih snaga Jugoslavije za Srbiju, Narodna stranka, Narodna seljačka stranka, Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), Nova demokratija i Narodna radikalna stranka.
U zajedničkom proglasu koji je objavljen nakon prvog kruga parlamentarnih izbora 1990, članice UOS pozvale su birače da u drugom izbornom krugu 23. decembra izađu na birališta i glasaju za kandidata opozicije „nezavisno od njegove stranačke pripadnosti“.
Demokratski pokret Srbije (DEPOS)
Iz Ujedinjene opozicije Srbije izrasta koalicija stranaka i nezavisnih intelektualaca pod nazivom Demokratski pokret Srbije (DEPOS), čije je formiranje u junu 1992. godine inicirao Srpski pokret obnove. Pokretu su, između ostalih, pristupili Matija Bećković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mladen Srbinović, Ljubomir Simović, Slobodan Selenić…
Poziv da se priključi DEPOS-u nije prihvatila Demokratska stranka, iz koje se zbog toga izdvojilo nacionalno orijentisano krilo predvođeno Vojislavom Koštunicom. Već sledećeg meseca ta grupacija napušta DS i osniva Demokratsku stranku Srbije, koja postaje deo DEPOS-a.
U jeku izborne kampanje, decembra 1992. godine DEPOS je okupljao 14 političkih stranaka, brojna udruženja i mnoge vanstranačke ličnosti, ali su pred izbore 1993. godine DSS i Seljačka stranka Srbije istupili iz DEPOS-a, dok mu je u isto vreme pristupila nova stranka – Građanski savez Srbije, koji je nastao od Reformske stranke i Republikanskog kluba. Iako bez dve veće partije (DS i DSS), novi DEPOS je nakon izbora 1993. postao druga grupacija po broju osvojenih mandata (45) u Skupštini Srbije.
Koalicija Zajedno
Treća velika izborna koalicija srpske opozicije nastala je nakon dvoipogodišnjeg zatišja u kojem nije bilo ni izbora ni masovnijih antirežimskih protesta. U martu 1996. godine SPO, DS i GSS počeli su da promovišu ideju stvaranja koalicije Zajedno, nastojeći da za ulazak u izbornu koaliciju privole i Koštuničin DSS.
Tokom celog leta trajali su žučni pregovori oko raspodele budućih mandata, da bi konačno 29. septembra 1996. bila formirana je Radničko-seljačka demokratska koalicija Zajedno, koju su činili SPO, DS, GSS, DSS i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije. Njima se pridružio i Demokratski centar, koji je po izlasku iz Demokratske stranke osnovao njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović.
Bivši guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović, iako predložen za nosioca svih izbornih lista, pod pritiscima je odustao od učešća neposredno pred savezne izbore novembra 1996. godine. Koalicija je na tim izborima nastupila u punom sastavu, ali nije na lokalnim izborima, na koje je DSS izašao samostalno.
Povezane vesti:
U drugom krugu lokalnih izbora koalicija Zajedno postigla je izbornu pobedu u najvećim gradovima u Srbiji. Slavlje ipak nije dugo trajalo, jer je Miloševićev režim preko izbornih komisija i sudova osporio rezultate izbora, poništavajući glasanje na brojnim biračkim mestima. Izborna krađa izvela je na ulice desetine hiljada građana širom Srbije, ubrzo je buknuo i Studentski protest.
Očekivalo se da koalicija Zajedno na krilima pobede na lokalnim izborima i masovne podrške građana iskazane u višemesečnim demonstracijama ugrozi Miloševićevu vlast i na republičkim parlamentarnim i predsedničkim izborima. Međutim, jedinstvo najvećih opozicionih partija nije bilo dugog daha, pa je zbog liderske surevnjivosti, izraženih ličnih ambicija i prekršenih ranijih dogovora početkom leta došlo do raspada koalicije.
Socijalisti su mogli da odahnu, jer je opozicija ponovo bila ona stara – nesložna i razjedinjena. Na republičke izbore u septembru 1997. godine SPO je izašao samostalno, dok su DS, GSS i DSS te izbore bojkotovali.
Savez za promene (SZP)
Stranke koje su 1997. godine bojkotovale parlamentarne i predsedničke izbore formirale su u junu naredne godine blok pod nazivom Savez za promene, u kojem su učešće uzele i novoosnovane Socijaldemokratija Vuka Obradovića i Demokratska alternativa Nebojše Čovića. Okosnicu Saveza činili su DS i GSS, a kasnije je SZP obuhvatao više od trideset stranaka i udruženja građana.
Izvan koalicije koja je okupila umerenije opozicione snage ostala je Demokratska stranka Srbije, koja je u ostatku opozicije percepirana kao partija nesklona savezništvu.
Neposredno nakon završetka NATO bombardovanja, Savez za promene pokrenuo je kampanju protiv Miloševićevog režima organizujući najpre skup u Čačku 29. juna, a zatim i u drugim većim gradovima u Srbiji. Najmasovniji protest održan je u Beogradu u avgustu, na Preobraženje, a na njemu je učestvovao i Srpski pokret obnove.
Demokratska opozicija Srbije (DOS)
Kako je rasla represija Miloševićevog režima, tako su se intenzivirali napori za ujedinjenje opozicije. Na inicijativu Srpskog pokreta obnove, 10. januara 2000. godine formirana je Demokratska opozicija Srbije (DOS), koalicija koju je, uz SPO, činilo još 18 stranaka, pokreta i udruženja.
Savezni i lokalni izbori bili su raspisani za 24. septembar, a nakon što je tada vladajuća stranka u Crnoj Gori, Demokratska partija socijalista, odlučila da ne učestvuje na saveznim izborima, isto je najavio i Srpski pokret obnove. Ostatak DOS je nakon kraćeg premišljanja doneo odluku da učestvuje na septembarskim izborima, dok se SPO kasnije ipak predomislio, ali je na izbore izašao samostalno.
Predsednički kandidat DOS Vojislav Koštunica pobedio je Slobodana Miloševića, koji je poraz priznao tek nakon protesta održanog 5. oktobra, kada se u Beogradu okupilo više stotina hiljada demonstranata iz cele zemlje.
Demokratska opozicija Srbije je i na republičke izbore izašla u istom sastavu – Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija, Demokratska Alternativa, Građanski savez Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodina, Socijaldemokratska unija, Demohrišćanski savez Srbije, Socijaldemokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Savez vojvođanskih Mađara, Reformska demokratska stranka Vojvodine, Koalicija Vojvodina, Demokratski centar, Nova demokratija, Sandžačka demokratska partija, Liga za Šumadiju, Srpski pokret otpora – demokratski pokret i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata.
Veličina koalicije i broj aktera u njoj uzrokovao je problem u raspodeli vlasti i resora, pa su usledilli brojni sukobi i afere, koji su naposletku doveli do raspada koalicije. Stranke koje su činile DOS bile su u različitim varijantama na vlasti do 2012. godine, dok je Socijalistička partija Srbije najpre podržavala manjinsku vladu Vojislava Koštunice, a od 2008. godine SPS je bio deo vlade koju je predvodio DS.
Pokrenimo Srbiju
Na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2012. godine tada opoziciona Srpska napredna stranka, nastala cepanjem Srpske radikalne stranke, bila je stožer koalicije koju su, uz SNS, činili Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji, Pokret „Snaga Srbije“, Pokret socijalista, Bošnjačka narodna stranka, Narodna seljačka stranka, Romska partija, Demokratska partija Makedonaca, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret privredni preporod Srbije.
Koalicija okupljena oko SNS osvojila je 940.000 glasova, odnosno 73 poslanička mandata, a za predsednika Srbije izabran je tadašnji lider naprednjaka Tomislav Nikolić. Novu vladu formirali su SNS i SPS, zajedno sa još nekoliko manjih partija.
Period od 2012. godine obeležila je dominacija Srpske napredne stranke, dok opozicione partije nisu uspevale da pronađu formulu za ozbiljniji izborni rezultat. Koalicije su uglavnom nastajale pred izbore, okupljale su manji broj stranaka i bile su kratkog roka.
Savez za Srbiju (SZS)
Najbrojniji blok opozicionih stranaka nakon dolaska SNS na vlast formiran je u septembru 2018. godine, pod nazivom Savez za Srbiju. Na inicijativu bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa, savez je formiralo devet opozicionih partija i pokreta – Narodna stranka, Demokratska stranka, Dveri, Zdrava Srbija, Levica Srbije, Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret, Pokret Otadžbina i Udruženi sindikati Srbije Sloga.
Savez za Srbiju je imao predsedništvo u kome su se na mesec dana rotirali predstavnici svih osnivača, a odluke su bile usvajane konsenzusom. Stranke okupljene u Savezu za Srbiju odlučile su da bojkotuju parlamentarne izbore 2020. godine, navodeći da nisu ispunjeni uslovi da izbori budu organizovani na demokratski i fer način. SZS je praktično raspušten u avgustu 2020. godine, a veći deo tog opozicionog saveza nastavio je da deluje kroz Udruženu opoziciju Srbije (UOPS), koja se početkom 2021. godine podelila na dva bloka – jedan koji je bio okupljen oko Stranke slobode i pravde (SSP), a drugi blok okupljen oko Narodne stranke (NS).
Ujedinjeni za pobedu Srbije (UZPS)
Na opštim izborima 2022. godine glavna opoziciona politička grupacija u Srbiji bila je koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije, koja je ozvaničena u februaru 2022. godine. Koaliciju su predvodili Stranka slobode i pravde (SSP), Narodna stranka (NS), Demokratska stranka (DS) i Pokret slobodnih građana (PSG), uz učešće još nekoliko manjih stranaka i pokreta.
Njeni predstavnici Zdravko Ponoš, Marinika Tepić i Vladeta Janković predstavljali su koaliciju na izborima za predsednika države, narodne poslanike i odbornike u Skupštini grada Beograda.
Nacionalno demokratska alternativa (NADA)
Nacionalno-konzervativna politička koalicija, koju predvode Nova Demokratska stranka Srbije (Novi DSS), Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS) i pokret Nema nazad – iza je Srbija (NN – IJS), nastala je u januaru 2021. godine kao zajednička politička platforma tadašnje Demokratske stranke Srbije i POKS. U maju iste godine proširena je u političku koaliciju koju čini 30 manjih pokreta, stranaka, udruženja i grupa građana.
Predsednički kandidat koalicije NADA na izborima 2022. godine Miloš Jovanović osvojio je treće mesto sa nešto više od 226.000 glasova, dok je lista te koalicije na parlamentarnim izborima zauzela četvrto mesto, osvojivši 15 poslaničkih mandata.
Koalicija Moramo
Zeleno-levu predizbornu koaliciju Moramo formirali su u januaru 2022. godine pokreti Ekološki ustanak, Ne davimo Beograd (NDBG) i Otvorena građanska platforma Akcija. Formiranju koalicije prethodilo je osnivanje bloka pod nazivom Akcija koji je predvodio lider stranke Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović, kome se pridružio Ekološki ustanak, na čelu sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom.
Koalicija je na parlamentarnim izborima dobila poverenje 4,7 odsto birača i uspela je da preskoči izborni prag, dok je njen predsednički kandidat Biljana Stojković osvojila 3,3 odsto glasova. Pokret Ne davimo Beograd u međuvremenu je odlučio da i formalno preraste u zeleno-levu političku partiju koja će delovati na nacionalnom nivou, uz nastavak saradnje sa partnerima u okviru koalicije Moramo.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare