Dolazak velikog broja Rusa u Srbiju, a najviše u Beograd, naterao je mnoge zakupce da izađu iz stanova u kojima su do tada živeli zbog naglog i visokog rasta cena zakupa. Danilo Ćurčić iz organizacije A11 je u emisiji "Da razumemo" istakao da je do toga došlo jer ne postoji nikakav mehanizam kontorle tržišta, i ponudio set mera koje bi pomogle ljudima da dođu do stana. Mališa Đukić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji, predviđa da će uskoro cene početi da padaju jer Rusi malo po malo odlaze, i slaže se sa sagovornikom emisije "Da razumemo" da je jedno od rešenja ulaganje u javne stanove.

Cene zakupa, ali i nekretnina koje su na prodaju su za mnoge građane postale nedostižne. Đukić objašnjava da je do skoka cena nekretnina došlo zbog toga što su mnogi koji su imali višak novca shvatili da je isplativije ulagati u nekretnine nego novac čuvati u bankama, koje su nudile niske kamate na štednju. To je, dodaje, poguralo tržište nekretnina, a samim tim i cene.

Kada se govori o zakupu, Đukić naglašava da je Beograd specifičan jer je rast cena u najvećoj meri posledica priliva velikog broja ljudi iz Rusije.

„Realan rast samog zakupa obično proizilazi iz realnog rasta dohotka. To kod nas nije primarni razlog. Imamo eksterni faktor i pitanje je koliko će to da traje“, rekao je gost emisije „Da razumemo“.

„Dok su ti ljudi tu, zakup će ostati na tom nivou. Sa smanjenjem broja zainteresovanih, cene zakupa će se spustiti“, objašnjava Đukić i napominje da su mu neki ljudi koji se profesionalno bave izdavanjem nekretnina rekli da su ovakce cene neodržive na duže staze i da se pad očekuje jer se broj Rusa malo po malo smanjuje.

Ćurčić kaže da je prepuštanje tržištu da reguliše cene stanova i zakupa dovelo do ovakve situacije i da ne postoje nikakvi mehanizmi za kontrolu cena, niti mehanizmi koji bi pomogli da stanovi budu priuštivi i da ne opterećuju previše budžet.

Kao mehanizme koji će omogućiti priuštivo stanovanje uz određen kvalitet života, on predlaže masovnu javnu stanogradnju za najugroženije grupe, subvencionisanje zakupa, propisivanje da je obavezno u pisanoj formi zaključiti ugovor o izdavanju, ulaganje velikih resursa u jačanje institucija i kapacitete insticija, kao i pojačanu kontrolu zakupa.

Ćurčić kaže da prema podacima Ministarstva građevine, samo 10 odsto građana sebi može da priušti stan, a 60 posto porodica podstanara kaže da su preopterećeni. Dodaje da ogroman broj ljudi više ne može da živi u stanovima u kojima su do skoro bili jer su „došli neki Rusi“.

Đukić napominje da su cene zakupa porasle u većini evropskih prestonica, a da je jedan od načina da se taj problem reši izdvajanje iz budžeta za određene ciljne grupe za koje će se graditi stanovi. Drugi način su, dodaje, određeni poreski podsticaji i subvencije.

Danilo Ćurčić kaže da član 95 Zakona o stanovanju propisuje subvencionisanje zakupnine stana, ali da se ta zakonska norma ne primenjuje. On objašnjava da bi se to subvencionisanje izdvajalo iz budžeta i da to ne znači da država da nekome novac da živi na Terazijama zato što mu se tu živi iako ne može da priušti, već da pomogne najugroženijim građanima da ostvare pravo na stanovanje.

Upitan da li je u redu da svi kroz poreze plaćamo tu vrstu subvencije, on odgovara da to već radimo kroz različite projekte, kao što je izgradnja stanova za pripadnike službi bezbedosti.

„Dali smo 64 miliona evra za nekog ko nije stambeno najugroženiji da mogu da kupe stanove za 500 evra. Da kupe, čak nismo uložili u stambeni fond. Zašto smo izabrali samo jednu kategoriju. Mislim da nema stambene politike, nego se rešava pojedinačno. Da li znamo ko su ljudi koji su stambeno najugroženiji. Ne mislim da subvencije treba davati apsolutno svakome“, objašnjava Ćurčić.

Đukić se slaže da je gradnja državnih stanova jedno od rešenja i da se to pokazalo kao dobra praksa, ali napominje da se ne može graditi za sve, već se moraju odrediti prioriteti i kojim ciljnim grupama će se nameniti jeftini stanovi.

Popis iz 2011. godine pokazao je da je u Beogradu u javnoj svojini samo 1,07 odsto stanova, a nešto ispod 0,9 u celoj Srbiji.

„Pri čemu nemamo registar javnih stanova, pa ne znamo ko tu stanuje i po kom osnovu“, naglašava Ćurčić.