Kako se sistematski uništavaju simboli Beograda

Stari savski most je otišao u nepovrat, dok se u nekom obliku ponovo ne nađe na nekoj lokaciji ili prosto ne rastopi kao staro gvožđe. Umesto njega će se preko Save pružiti „novi srpski most“, kako ga naziva gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.

Ako gradska vlast nastavi da sprovodi svoje projekte, ni "kruga dvojke" neće biti u obliku u kom je postojao decenijama, pošto je Šapić najavio da će ići izmenjenom trasom, a da će kroz Parisku ulicu, kada bude pretvorena u pešačku zonu, saobraćati šatl vozila ili replike starih beogradskih tramvaja...

Skraćivanje i izmeštanje dvojke sa istorijske trase nije dobro dočekano u javnosti.„Krug dvojke“ je deo duše grada, a duša se ne skraćuje, poručio je Šapiću Nikola Radin iz organizacije Beograd u pokretu.

Saobraćajni inženjer Mirko Radovanac smatra da je priča oko „dvojke“ još jedan primer da se neki kultni simbol Beograda i deo kolektivnog sećanja gasi. 

„Mislim da ova vlast namerno radi da nam oteža saobraćaj u centru grada ne bi li se okrenuli Beogradu na vodi koji se veštački pretvara u neki centar“, ocenio je Radovanac.

Stari savski most i „dvojka“ samo zatvaraju krug promena gradskog života, koji je počeo da se iscrtava privatizacijom beogradskih bioskopa 2007. godine i njihovim zatvaranjem, a nastavio nestankom kultnih kafana.

Tako danas u centru Beograda film može da se gleda samo u bioskopima koji su deo velikih lanaca i gde je atmosfera ista kao u tržnom centru. Nešto drugačiji repertoar ljubitelji filma mogu da pronađu jedino u Kinoteci ili okupiranoj „Zvezdi“.

Čuveni „Odeon“ poslednji je otišao i to u ruke vlasnika Pinka Željka Mitrovića, koji je od njega napravio teatar po svojoj meri i ukusu u kojem i režira i producira i radi scenografiju.

Za kafanama i Nušić "plakao"

A gde posle bioskopa? U kafanu teško. One su stara boljka ovoga grada, a nema generacije koja se sa setom nije sećala nekih boljih vremena i kafana kojih više nema.

Tako je još Branislav Nušić pre oko 100 godina pisao o tome kako su se oni „stari Beograđani“ sa omiljenim kafanama opraštali kao s pokojnikom, rečima „Bog da joj dušu prosti“.

„Ruši se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili“, pisao je Branislav Nušić između dva svetska rata „dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima Ekscelsior, Palas, Luksor i Splendid suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod Žmurka, Mecovalije i Dardanela“.

Tranzicija je zakatančila čuveni beogradski „Bermudski trougao“, koji su činile kafane „Grmeč“, „Šumatovac“, „Pod lipom“, a u kojem su se gubili novinari redakcija „Politike“, „Borbe“ i „Radio Beograda“.

S novom vlašću došli su novi biznismeni, a stara mesta dobila su nove vlasnike.

Ugostiteljstvo u centru grada je malo po malo preuzimao Aleksandar Kajmaković, u javnosti poznat i kao Aca Bosanac. Njegovo preduzeće Eureka bar kupilo je staru ugostiteljsku firmu „Varoš kapija“ i tako postalo vlasnik „Zlatnog burenceta“, „Kolarca“ i „Proleća“, od kojih prva dva već godinama ne rade.

Reći će neko, „pa dobro, ostala je Skadarlija“. Ali ni Skadarlija već dugo nije mesto koje redovno posećuju Beograđani, već kaldrmisana scenografija za turiste kojima se uz obrok prodaje priča o boemskim vremenima. I tu je Kajmaković kupovinom ugostiteljskog preduzeća „Stari grad“ postao vlasnik poznatih restorana.

Kao i „Kasine“ na Terazijama, do koje je nekada dopirao miris prženih piroški iz „Atine“ preko puta ulice. Mekike sa vrelog ulja zamenila je nova brza hrana, mnogo skuplja i nimalo zdravija, koju danas po gradu u žutim i plavim termo torbama raznose na biciklima i skuterima.

Knez Mihailova za turiste

Po centru grada sada uglavnom šetaju što domaći, što strani turisti, gde ih dočekuju raskopane ulice i vašarska atmosfera u Knez Mihailovoj ulici. Na mestu gde se nekada prodavala najbolja roba koju je Jugoslavija imala da ponudi, gde su ljudi dolazili da kao poklon kupe sliku ili umetničku lampu za venčanje, zlatni dukat za rođenje deteta, sada se na tezgama prodaju kineske plišane igračke i majice sa likovima domaćih i svetskih političara, dok se prolaznici guraju sa trubačima, uličnim sviračima i prodavcima svetlećih balona.

Finija roba preselila se u tržne sentre na kraju Knez Mihailove ili u Beogradu na vodi, gde i toliko kritikovana promenada sada izgleda bolje od najpoznatije gradske ulice.

To se najbolje vidi pred Novu godinu kada se brojne porodice s malom decom sjate u novogodišnje seoce sa klizalištem u Beogradu na vodi, sa raskošnom dekoracijom i ponudom. U odnosu na ovu kreativnu „bajku“ u režiji firme većinski u privatnom vlasništvu, centar grada izgleda kao odraz u ogledalu učmale siromašne provincije.

Pitanje je da li bi Duško Radović danas stajao iza reči: ”Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno”.

Pitanje je i da li bi nekada kultna gradska stanica Studio B, koja je putem radija i televizije informisala Beograđane i o cenama na pijacama i o pozorišnim premijerama, danas želela Duška Radovića na svojim frekvencijama. I da li bi Duško Radović želeo nju.

Kakva gradska vlast, takva i gradska televizija, iako sada u privatnom vlasništvu i u službi vladajuće partije. Kakva vlast, takav i "centar Beograda".