O specifičnosti Kine i kineskog sistema, njenom usponu, ali i o rastu nezadovoljstva u neoliberalnim demokratijama - što je većina demokratskih sistema danas u svetu, kao i o fenomenu populizma, novinarka N1 Aleksandra Godfroa razgovarala je sa profesorom Džonom Kinom. Kin populizam naziva autoimunom bolešću demokratskih sistema, ukazuje na greške neoliberalizma i govori o tome ko je omogućio uspon Kine. Profesor Kin je svetski poznati politički teoretičar, pisac obimne istorije svetske demokratije.

N1: Htela bih da počnemo od Kine u kojoj se održao 20. kongres Komunističke partije. Prekršeno je ranije uspostavljeno pravilo da na vlasti ne može da se bude više od 10 godina. Vi ste se bavili i Kinom i kineskom demokratijom, pa kako vidite napredovanje Kine, šta donosi svetu? Šta je Kina?

To nije lako pitanje, jer je Kina mnogo stvari, ne postoji jedna Kina. Vlada Si Đinpinga insistira da je Kina suverena teritorijalna država. Partija stalno ponavlja da je to princip na kome počiva Kina. Ali, problem je da je realnost sasvim drugačija. Ono što želim da kažem je da širenje ekonomske, političke, administrativne, diplomatske i kulturne moći daleko van granica Kine, proces koji ima ogroman značaj ovih godina 21.veka.

Rađa se nešto poput nove imperije. Ta reč se u Kini ne sme zvanično koristiti. Ne još. Di-ko je kineska reč. Ali to je reč koja je potrebna da bi opisala razmere kineske moći daleko izvan granica Kine.

Kina je imperija do sada neviđene vrste. Ja je zovem galaktička imperija. Posmatrajte to ovako – ova nova kineska imperija je prva koja je rođena iz revolucije digitalnih komunikacija. Ova je imperija u kojoj ogromnu ulogu imaju digitalne komunikacije, gde postoje ogromne korporacije – državne korporacije, privatne i poluprivatne korporacije kao Huavej, Alibaba, Tensent itd. Kina je dakle veliki telekomunikacioni igrač. Jedno od velikih pitanja je da li je ova galaktička imperija sa svojim mnogobrojenim mrežnim čvorištima militaristička. To je veoma savremeno pitanje – šta će Kina uraditi vezano za Tajvan. Moja poruka za vaše gledaoce koji se pitaju da li je ovo imperija koja je sklona ratu, je da se Narodna oslobodilačka Armija i Vlada Kine vođena Sijem drže starog pravila Cuncuja – cilj rata je pobediti bez ispaljenog metka. Dakle postoji strpljenje, volja da se sačeka, nelagoda zbog Putinovog stila vojne intervencije. Dakle, postoji strpljenje, volja da se sačeka, nelagoda zbog Putinovog stila vojne intervencije

Moram da kažem nešto drugo. S tačke gledišta Pekinga, s tačke gledišta ove i do sada neviđene imperije, SAD sada uključene u dva rata istovremeno. Jedan je u Ukrajini, gde SAD šalju oružje i vojno obaveštajne podatke protiv ruske vojske, ali postoji i drugi front koji se upravo otvorio. To je Bajdenova najava
da će industrija super provodnika biti zaštićena i da će se učiniti svi napori da se prekinu lanci snabdevanja koji bi omogućili Kini da razvije svoju industriju poluprovodnika.

Poluprovodici su ključni za svu digitalnu opremu i naravno oružje. Da li SAD može da bude angažovana u dva rata istovremeno gde jedan koristi oružje a drugi trgovinski i investicioni rat koji blokira Kinu da napravi sopstvenu, veliku industriju super provodnika – videćemo“.

N1: Zašto se SAD plaše Kine? Kina ne pokazuje nameru da okupira neke teritorije, već da širi svoj uticaj na drugačiji način.

Kina nije imperija koja okupira teritorije i to je jedan od razloga da se koristi izraz galaktička imperija. Evropske imperije na kraju 19. i početkom 20. veka bi kolonizovale zemlju, na primer, u Africi izgradile glavni grad i vladale administrativno, eksploatišući resurse preko tog centralizovanog sistema. Kinezi ne okupiraju teritorije, mada ima teritorija u Kambodži koja je faktički postala kineska koncesija. Umesto toga to rade kroz investicije i kretanje roba, usluga i kapitala. I na primer, gradnja ‘highspeed’ železnica. Ovo je digitalna imperija koja želi da granice ostanu otvorene, šampion slobodne trgovine itd.

Možemo da kažemo da je američki san za Kinu propao. Dakle, posle raspada Sovjetskog Saveza između 1989. i 1991. američke administracije su uporno ponavljale da se tržišta trebaju otvoriti za Kinu, da američke korporacije treba da rade u Kini, a da bi kineski kapital mogao da radi u SAD i da bi ta slobodna trgovina osigurala da Kina postane baš kao i mi, liberalna demokratija. To je bilo blesavo, to je bila budalasta iluzija koja je sada završena. Ono što sada imamo je imperija koja je konkurent SAD. Svedoci jednog od velikih istorijskih događaja kada se uzdiže nova imperija koja je u napetim odnosima sa SAD. Mnogo zavisi od toga da li mislite da je SAD i dalje dominantna i da će ostati dominanatna ili je u procesu opadanja. Prema mom mišljenju, ako gledate znakove, možete da vidite da je američka imperija u propadanju – gubi ratove, sve je ratove od Vijetnamskog rata izgubila, telekomunikacioni monopol je pod opsadom kineskih telekomunikacija, a postoje i delovi sveta gde je kineski kulturni kapital mnogo viši nego američki – to važi za veliki deo Afrike, za delove jugoistočne Azije.

Ovo je jedan od tih velikih trenutaka. Mi ne znamo kako će se završiti, ali je to trenutak kada se jedna nova imperija uzdiže i veoma je ozbiljan takmac SAD-u, otuda i strah u Vašingtonu.

N1: Kako su SAD došle do ovog trenutka u svom razvoju? Jer prethodnih decenija izvozili demokratiju – u osnovi, vršili su invazije na zemlje ali su to zvali izvozom demokratije, demokratije liberalnog tipa koja je obećavala raj za sve. Kako su došli do faze opadanja?

Kina je centralni deo te priča. Za 20-30 godina istoričari će pisati da je velika ironija u odluci Kisindžera i Niksona da se ide ka Kini i da se zaobiđe Sovjetski Savez, u tome što je omogućila ponovo rađanje Kine kao globalne sile nakon skoro 200 godina podaništva. Kineski faktor je najvažniji u razumevanju osipanja i nervoze američke imperije.

Američka imperija ostaje na prvom mestu što se tiče vojnog naoružanja. Kina nema vojne industrijske komplekse, procenat GDP-a koji se troši na oružje je daleko manji od polovine onoga u Americi, ali ima druge izvore moći i to je ključna dimanika koju treba pratiti.

N1: Sve je više zemlja i u Evropskoj Uniji koje biraju na izborima populiste. Zašto se to dešava? Odakle dolazi ovaj talas lidera koji vladaju jakom rukom u ime naroda i koji narod bira?

Ovi demagozi i njihove populističke partije su otrovni plod 40 godina onoga što se često zove neoliberalizam. Pojednostavljeno – deregulacija usluga koje obezbeđuje vlada, ohrabrivanje privatizacije konkurentog sektora, širenje etosa da novac vlada i da se novcu treba klanjati… Jedan od efekata toga bio je širenje jaza između bogatih i siromašnih. To se zapravo desilo u svim postojećim demokratijama. Ovo je dovelo do rasta nepopularnosti politike, političara, tradicionalnih partija. Stvorilo je čitav novi sloj populacije koji je obuhvatao delove srednje klase, delove radničke klase, delove prekarijata, deo honoraraca iz ‘gig’ ekonomije: taj novi sloj društva je istinski besan. Onda se pojavljuje demagog koji obećava da ljudi više neće morati da trpe nepravdu, da neće morati da imaju posla sa tradicionalnim partijama, idiotima i ekspertima. Populistički demagog počinje ljudima da obećava svet na dlanu: Da Amerika opet bude velika! Globalna Velika Britanija itd.

Posledice su da kada jednom dođu na vlast, ove populističke vlade na čijim je čelima demagog počinju da uništavaju demokratiju. Mustra je jasna. Možete to da vidite u Mađarskoj gde se za deset godina prešlo od demokratije sa podelom moći na nešto nalik despotiji.

Kako se to radi? Pobedite na izborima. Onda u ime naroda ukrotite pravosuđe, obezbedite da pravosuđe ne pravi probleme. Ispolitizujete državnu službu, osigurate da policija i bezbednosne službe budu na vašoj strani, pokušate da ukrotite parlament.

Pobedite i na sledećim izborima. Potom, u ime naroda, počinjete da koncentrišete moć bogatih i moć politoligarha na vasti, kako ih zovu u Mađarskoj, i za tek nešto više od decenije možete da načinite ogromnu štetu toj ustavnoj demokratiji sa podelom moći i možete da strašno oslabite građansko društvo.

N1: Rekli ste da populisti posle nekog vremena počinju da biraju narod?

Ta ideja zapravo dolazi od Bertolda Brehta – 1953. tokom velikog štajka radnika u Istočnoj Nemačkoj, Breht je napisao pesmicu – “Dođu tako vremena kada vlade izgube poverenje naroda. Šta onda treba da radi vlada? Treba da izabere neki novi narod“ – to je sarkastična primedba ali meni se čini da je primenjiva na populistčke vlade. Oni govore ‘Narod’, ali ono što pod tim misle je redefisani, pročišćeni, pasterizovani narod.

N1: Dakle, imamo ovde rast demokratski izabranih populističkh vlada i lidera, zvezdu u usponu na globalnoj sceni – Kinu i globalni rat.

U svom radu pišem o pojavljivanju despotija koje imaju neku vrstu državno-dirigovanog populizma. Si Đinping sebe predstavlja kao čoveka naroda, u stanju je da održi različite tipove govora da privuče narod, on prihvata da je ceo kinseki sistem zasnovan na lojanosti naroda. I to je tačno za sve neodespotije: Saudijsku Arabiju, Tursku, države u Centralnoj Aziji, Vijetnam, Rusiju. Dakle, koristeći multimedijalne i najnaprednije tehnike lideri igraju uloge zaštitnika naroda, otelotvoritelja naroda i to rade, za razliku od predstavničkih demokratija, preko sistema koncentrisane, centralizovane moći, gde je koncentrisano veliko bogatstvo na samom vrhu. Država mafija je, kako neki mađarski naučnici, to zovu. I oni pobeđuju na izborima i izbori su manipulisani sasvim sigurno.

U mnogim demokratijama na snazi je neopopulizam predvođen demagozima, kao što su Tramp, Bolsonaro, Orban, Đorđa Meloni i tako dalje. U despotijama o kojima sam pisao, tu si Si, Putin i oni igraju ulogu demijurga, oni se predstavljaju kao otelotvorenje narodne suverenosti. To je veoma uznemirujući trend.

I to je jedan od razloga zašto ove despotije imaju kvalitete fantomske demokratije. One su fantomske demokratije jer su istovremeno i stvarne i nisu. Postoji konstantno pozivanje na narod, postoje izbori i tako dalje, ali se u realnosti sve ključne odluke donose na vrhu i to ide kroz ceo sistem – oni koji ga kontrolišu njime i upravljaju.

N1: Ako imamo, kako kažete, sa jedne strane američku imperiju koja je u osipanju, verovatnom, onda s druge strane galaktičku imperiju Kinu za koju još ne znamo u kom će pravcu ići, i treće, imamo ekspanzionističku ali u vojnom smislu imperiju – Putinovu Rusiju, kako Vi vidite blisku budućnost kontinenta? Svi gledaju kako će se postaviti Kina u ovom ratu koji je značajan za nas na evropskom kontinentu

Ne znam, nemam kristalnu kuglu, po definiciji mi ni ne možemo da znamo budućnost. Mislim da je ovo period transformacije, tu nema nikakve sumnje. Kina se zaista uzdiže, SAD je zaista u opadanju, raste nervoza u Evropskoj Uniji i naravno, tu je i ratoborna Rusija koju vodi imperijalni fantazer koji bi hteo da rekonstuiše rusku imperiju. Mislim da je za građane i lidere bitno da ne postanu pesimistični. Pesimizam je forma dogmatizma. Pesimista zna da je sve loše i da postaje još gore. Oskar Vajld, veliki irski pisac, rekao je da je pesimista neko ko se žali na buku kada mogućnosti kucaju na vrata. No, biti optimista u ovom periodu znači da ste budala. Verovanje da je sve u radu i da će stvari biti bolje, to je iluzija koja je takođe opasna. Ako bi mene pitali za savet, ja bih rekao da je potreban pragmatizam – raditi produktivne stvari onde gde je to moguće uraditi. Ne znamo šta će se desiti, ali pragmatizam i mentalitet da se koriste mogućnosti kada se pojave, se meni čini da je od velike važnosti u ovim sve mračnijim vremenima.