Kineska replika Evrope

Čelična poseta čeličnog prijatelja čeličnom prijatelju očeličila je podanički mentalitet, te u samo dva dana kao na skeneru prikazala patološku potrebu naroda (ili vlasti) za vazalnim, sudbinski ironično, baš u danima kada bi taj isti narod trebalo da slavi osvajanje slobode. Dolazak Si Đinpinga, odnos medija u Srbiji prema istom, klicanje puste raje i snisishodljivo celivanje zadnjeg naličja štofa pantalona cenjenog prijatelja od strane vlasti, neutralnog posmatrača bi dovelo u zabludu, jer ne bi bio siguran da l' smo Azija u Evropi ili Evropa u Aziji. Pogotovo, kada vidi naslove: Hvala Siju što je odabrao Srbiju.

Ovo podseti na jedan mučan momenat, u autorskom kratkometražnom filmu o trojici braće neženja, koji žive na granici sa Albanijom, te jedan silazi da kupi mladu. U istom tom ostvarenju, jedna već udata gospođa, pošteno plaćena od strane pređašnjeg neženje, u kameru govori kako je srećna što je sada već pečeni suprug, na kastingu odabrao nju. I na tome je zahvalna.
Svaka druga reč predsednika ovog našeg društvenog konglomerata upućena Siju bila je "hvala", a svakim novim pomeranjem usana tonuo je sve dublje, da ni pertle nisu ostale da vire. Beše jedan, srpskim jezikom rečeno - dad joke, u kojem je vojnik zastavniku tvrdio da krokodili lete, pa ga ovaj kaznio, dok vojnik ne reče da pukovnik tako tvrdi, našta zastavnik priznade da lete... Ali nisko. Veoma nisko. I naš krokodil je nisko leteo, da niže ne može, no, na njegovom obrazu, debelom i tvrdom, nije se mogla videti ni trunka blama, dok su mnogi koji drže do sebe i ove zemlje ozbiljno pomodreli u licu.

Sve se ovo, slučajno ili ni slučajno, dešavalo baš uoči Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope. Umesto da pod ruku sa Evropom slavimo osvajanje slobode, da se dičimo na kojoj smo strani bili, da sijamo od ponosa i sreće što smo fašizmu stali za vrat, da ispunimo ulice antifašističkim porukama, da baca kapu svak ko naiđe, u grudi da se busa svako čeljade, da se ljube i grle različiti i raduju istom, da pokažemo svu širinu i spoznaju slobode davno osvojene... I samo tako su smele i morale da izgledaju vesti i javni prostor u Srbiji. Umesto da kličemo toj istoj slobodi, klicali smo Siju.

Da li je problem u autokratskom lideru, koji ni sa jednim demokratski izabranim predsednikom ili premijerom sistemski uređene države ne ostvari prijateljstvo? Ili u tome što se poistovećuje sa Putinom, Orbanom, Sijem i samo takvima trese ruku od zadovoljstva prilikom pozdrava? Ili je problem u malograđanskom mentalitetu koji se baš tome divi, baš za to glasa i isto tako poistovećuje sve ono što u sebi nije ostvario, sa predsednikom? Bilo kako bilo, nije smeo Dan Evrope da prođe sa neprimetnim govorom predsednika Srbije u Botaničkoj bašti, a Dan pobede nad fašizmom - stidljivo obeležen. Nije smelo da dođe do totalne identitetske konfuzije jednog naroda.

Zadojen mlekom mržnje devedesetih, ljuljan u Šešeljevom krilu, procvao pod Miloševićevim režimom, nije ni mogao drugačije, nego da nas izopšti od sveta. Na fabričkim podešavanjima je naštelovan da nas izoluje od Evrope i vodi mimo zdravog razuma. Seme kolapsa identiteta najbolje klija pod radikalskom vodom. Ostadosmo da pitamo sebe i druge - da li je Evropa u Srbiji definitivno pobeđena ili smo postali kineska replika Evrope?