"Kod nas postoji bedem ćutanja": Kako prekinuti tišinu o seksualnom nasilju

U razotkrivanju slučaja ključnu ulogu nisu odigrali mediji, niti institucije, nego žrtva. Mladić je progovorio o svojoj traumi na panelu nakon predstave "Tiho tiše" Beogradskog dramskog pozorišta koja je u Sarajevu odigrana u sklopu teatarskog festivala "Sarajevo Fest".

Rediteljka predstave "Tiho tiše" Ana Janković kaže da je mladić nakon aplauza izašao na binu, obratio se publici i rekao da ga je zlostavljao Moamer Kasumović kada je imao 14 godina.

"Bili smo apsolutno šokirani, shvatiš da ne možeš da uradiš ništa sem da ga saslušaš, zagrliš, da mu obezbediš siguran prostor. Bilo je jezivo, ne znam uopšte kako to da objasnim, trenutak tišine kada se svi gledamo. Kada smo počeli da radimo na predstavi, bila je ideja i san da se nešto desi i u stvarnosti, a ne samo na sceni, od početka se dešavalo i da ljudi izlaze sa predstave, a sada se stvorila sigurna zona, jedinstvo sa publikom, to ga je, mislim, i inspirisalo da podeli to", kaže ona.
Antropološkinja Ivana Bašić kaže da je "zadivljujuća hrabrost tog mladića da istupi i prekine sve vrste ćutanja - medija, institucija, javnosti".

"Da progovori o nasilju koje se njemu desilo. Izuzetna hrabrost, jer kod nas postoji jedan bedem ćutanja, u našoj kulturi, celog regiona", kaže ona.

Objašnjava da postoje "pozitivno i negativno vrednovano ćutanje".

"Pozitivni koncepti ćutanja kažu da je ćutanje zlato i da je u ćutanju sigurnost, doživljava se kao mudri oprez gde se štitimo od potencijalne opasnosti. Drugi koncept je negativno vrednovan, gde se ne govori o onome čemu ne želimo da priznamo realnost, ćutanje iz straha, koje je određeno kao zamuklost. Kada je reč o žrtvama nasilja, posebno deci i maloletnicima, jako je teško da sama žrtva probije te zidove ćutanja koji postoje", kaže ona.

Bašić dodaje i da je prvo što žrtva oseća "stanje šoka".

"Ona je doslovno gromom pogođena. To prvo ćutanje je usled šoka, drugo je od stida i osećaja krivice, kod nas se vrlo često odgovornost za sve prebacuje na decu, to je ono 'šta će svet reći', gde se dete uči da je ne samo odgovorno za svoje postupke, nego i za reakcije drugih ljudi. Može se javiti i strah od počinioca nasilja. Treći razlog je ćutanje zbog ljubavi, ukoliko je nasilnik blizak žrtvi, član porodice, dete ima ambivalentna osećanja i ćuti da bi štitilo nasilnika prema kome oseća ljubav. Kada je u pitanju nepoznati nasilnik, dete ćuti da bi štitilo sopstvenu porodicu od posledica priznavanja nasilja, jer može da se plaši gubitka porodične ljubavi, nerazumevanja porodice", kaže Bašić.

Ona je istakla da je "nezahvalno komentarisati sudske presude i pravosudni sistem neke države".

"Ali taj segment mora da se uključi u konkretnom slučaju. U većini zemalja u regionu ne postoji mogućnost da se zatvorska kazna otkupi. Tu bi morala da se pravi razlika između krivičnih dela, kod kojih mora da se najpre ide na zadovoljenje pravde za žrtvu, to je najvažniji segment svake sudske kazne, svaka žrtva mora da dobije pravilno zadovoljenje. Posle toga dolaze sva druga pitanja, pitanje resocijalizacije, kao i pitanje interesa javnosti da se o nečemu sazna i da počinilac krivičnog dela bude kažnjen", kaže Bašić.

Janković ističe da se predstava "Tiho tiše" bavi fenomenom kulture silovanja.

"Obrađujemo više tema koje su u vezi sa glavnom. Predstava je uznemirujuća, teška, žrtve kažu da ih uznemiri, ali se desi oslobađanje i katarza. Volela bih da to osnaži još žrtava da progovore", kaže ona.

Bašić ponavlja da se ćuti, jer je "ćutanje sigurnost".

"To je taj koncept koji se jako teško menja, jedini način da ljudi to shvate da to što se dešava drugome, može da se desi njima, da moraju da deluju preventivno, da moramo da se borimo protiv stereotipa, rodnih i predrasuda", kaže.

Dodaje da je "seksualno nasilje nad dečacima tema koja je tabuisana mnogo više nego nasilja nad ženama, devojkama i devojčicama".
"Tu je došlo do pozitivnog pomaka, zahvaljujući raznim akcijama. Nasilje nad muškarcima, posebno nad maloletnim, postoji zid ćutanja, jer dolazi do dodatne stigmatizacije, osećaja stida i krivice samih žrtava seksualnog nasilja. Pet do deset odsto mladića do 18 godina doživelo je neki vid seksualnog nasilja, procene su da je i više, ali se ne prijavljuje zbog stereotipa. Čak je prijavljeno da su nasilnici birali dečake, ne jer su homoseksualci, nego jer dečaci ređe prijavljuju te slučajeve", kaže ona i dodaje da "silovanje i seksualno uznemiravanje nikad nije seksualni čin, nego uvek čin nasilja".

Janković ističe da joj je cilj bio da "napravi scenski nepodnošljivu situaciju da bi preplavila publiku, da nešto moraju da preduzmu".

"Dešava se da publika masovno izlazi, nama je na scenu silovanja izašlo 70 ljudi odjednom, ali na scenu kad žena siluje muškarca, to niko ne komentariše kao silovanje", kaže Janković.

Problem je, kaže Bašić, "što volimo moć".

"Moćne poznate popularne ljude, kada biramo stranu, više volimo da budemo deo moćnijeg čopora, nego slabijeg, jer kad pripadamo slabijima, i mi smo potencijalne žrtve, zbog toga se dešava da okolina ćuti", kaže ona.