Za predstavu "Zoran Đinđić", koja je 2012. godine postavljena na repertoar Ateljea 212, javnost u Srbiji nije bila spremna, jer da se mogla suočiti sa "tužnim rezimeom svoje novije istorije", ne bi dve nedelje nakon premijere Tomislav Nikolić postao predsednik, ocenio je tadašnji direktor tog pozorišta, reditelj Kokan Mladenović. Podsetio je da, uprkos ponudi reditelja Olivera Frljića da besplatno režira predstavu o Aleksandru Vučiću, odgovora ni od jednog beogradskog teatra - nema.
Kokan Mladenović kaže da je pozorišna režija upravo ukazivanje na devijacije i probleme sveta u kojima živimo.
„Pozorište je mesto apsolutne slobode i od njegovog nastanka do danas gotovo sve važno u istoriji čovečanstva prelamalo se upravo preko pozorišne scene. Ja to često govorim, mi smo gotovo 2.500 godina bili jedini masovni mediji“, rekao je reditelj u emisiji 360 stepeni.
Živi dijalog između ljudi sa scene i publike, ističe, može da pokrene razne društvene procese ili bar da ukaže na neke fenomene o kojima građanstvo mora da razmišlja.
Međutim, navodi da naše pozorište danas nije odraz društva u kojem mi živimo.
„Naše pozorište je udobno, uljuljkano, kompromisno. Naravno ima i sjajnih, hrabrih ljudi, ali institucije, pre svega one pozorišne u Beogradu, nisu institucije koje se hvataju u koštac sa našim vremenom. Mislim da ovako vreme traži mnogo hrabrije, radikalnije pozorište“, rekao je.
Zašto je predstava o Zoranu Đinđiću smetala svima?
Osvrćući se na period kada je bio upravnik Ateljea 212, kaže da su oni tada pokušali da vrate taj teatar onome što je Mira Trailović imala na umu kad ga je osnivala.
„Da to bude jedno hrabro evropsko pozorište, da prestane da bude zabavljačko po svaku cenu, nego da ima svoju vrstu hrabrosti. Uostalom, moj se mandat završio premijerom predstave ‘Zoran Đinđić‘ Olivera Frljića i reakcijom na tu predstavu – od ansambla pa do političkog establišmenta“, rekao je Mladenović.
Bilo je jasno da mi za tu predstavu nismo spremni, dodaje.
„Ona je pokazivala ne samo tu strašnu egzekuciju premijera, nego političke procese u celoj našoj novijoj srpskoj istoriji, koje dovode do toga da se neki progresivni lider na kraju eliminiše“, podsetio je.
Kako kaže, uloga naše desnice, pravoslavne crkve, nasleđa i našeg nepoznavanja demokratije – na kraju uvek dovede do istog rezultata.
„To je bio jedan tužni rezime novije srpske istorije kroz predstavu, kroz priču o Zoranu Đinđiću. A smetala je svima. Smetala je direktnim naslednicima Zorana Đinđića iz Demokratske stranke koji su veleizdali njegov program i napravili gomilu vulgarnih kompromisa. Setite se istorijskog pomirenja Demokratske stranke i SPS-a da bi se formirala vlast. Verujem da njima samima nije bilo ugodno“, rekao je.
Povezane vesti
„Smetala je i tadašnjoj opoziciji, a današnjoj vlasti. Praktično, smetala je kompletnoj srpskoj javnosti, jer da je ta javnost bila spremna i sposobna da se suoči sa svim onim što naša novija istorija uistinu jeste“, objasnio je.
Da je bila spremna, ne bi Tomislav Nikolić samo dve nedelje nakon premijere predstave „Zoran Đinđić“ postao predsednik Srbije, ocenio je Mladenović.
„Ja sam insistirao, kad su Oliver Frljić i Irena Popović došli sa idejom da se na 10. godišnjicu od atentata napravi predstava o Đinđiću, znači 2013. bi to bilo, rekao sam da predstavu treba da napravimo odmah jer nećemo dočekati 2013. Društveni proces je išao u tom pravcu da se stvari vrate na staro, kao što i jesu“, naveo je.
Zašto nijedno pozorište ne želi predstavu o Aleksandru Vučiću?
Pozorišni reditlej Oliver Frljić, podseća, nudi i dalje svim našim teatrima da uradi predstavu o Aleksandru Vučiću.
„‘Kao što vidite, nema odgovora na tu ponudu, ali Frljić je svakako jedan od najznačajnijih svetskih reditelja ovoga trenutka. Verovatno se plašimo njegovog tumačenja onoga što bi Aleksandar Vučić bio, ili se plašimo onoga što jeste realna slika Aleksandra Vučića koju bi nam neko pokazao, a mi odbijamo da je prihvatimo tako kako jeste“, ocenio je.
Frljić, opisuje njegov kolega, uvek pronalazi te neuralgične tačke društva u kome radi.
„Šta su problemi konkretnog društva i udara tu tačno gde najviše boli. Verujem da bi ta predstava bila koliko o Aleksandaru Vučiću, toliko o svima nama. Kako je moguće da smo mi kao ljudi koji su živeli u nekoj normalnoj zemlji, kako je moguće da smo mi pristali da Aleksandar Vučić bude mera naše demokratije, naše pameti, našeg političkog ukusa? Šta god se dešava nadalje sa istorijom, mi ćemo morati našim unucima da objašnjavamo da jednog trenutka Tomislav Nikolić (kako to strašno zvuči) bio predsednik ove države. Da je njega nasledio Aleksandar Vučić i bio predsednik ove države“, naveo je on.
To nisu samo neke strašne istorijske pojave po sebi, nastavlja.
„To su mere našeg ukupnog političkog ukusa. Toliko smo mi tog trenutka znali o demokratiji i tu vrstu ljudi smo sebi dozvolili. Oni su odraz većinskog mišljenja našega naroda o onome što jeste politika, što jeste naš nacionalni interes i tako dalje. Oni pokazuju strašno stanje nacije, a ne samo strašno stanje samih sebe“, rekao je.
„Trampov mandat pokazatelj da mi u Srbiji nemamo monopol na političke idiote“
Prvi mandat Donalda Trampa ga je, kaže, obradovao, jer nam je pokazao „da mi u Srbiji nemamo monopolne političke idiote“.
„Kad neka mnogo razvijenija nacija, mnogo zaslužnija za svetsku demokratiju nego mi, izabere jednu takvu rijalit zvezdu, to nas prilično abolira. Ne verujem da je Amerika demokratska zemlja, niti mislim da je taj vrhovni eksponent kao što je predsednik Amerike važna figura. Mislim da je američka politika decenijama unazad najveće svetsko zlo“, rekao je.
Povezane vesti
Kada za sprovođenje demokratije koristite silu, pokoravate narode, eksploatišete svet, triplirate budžet za naoružanje, do pokazuje da zemljom vlada ratni lobi i duboka država, objašnjava on.
„Mislim da će i ovi sledeći izbori se zavriti isto tako. Mislim, ko god da pobedi, Amerika će nastaviti da izvozi ratove i oružje i ne verujem kako će se to drugačije odraziti na svet“, rekao je.
„Vučić u prilici da nad jednim narodom živi svoje komplekse, a na nesreću svih nas, ima ih mnogo“
Kako kaže, „katastrofa počinje dolaskom ove nove vlasti 2012. godine“, jer je do tada neki dijalog i postojao, iako je „posle ubistva Zorana Đinđića bilo jasno da stvari ne idu u pravcu progresa“ i da „njegovi naslednici gledaju šta mogu da uzmu za sebe, a ne za Srbiju“.
„A onda dolazi ova politička garnitura, Miloševićev ministar informisanja iz najgoreg perioda, te vlasti, koji je hapsio novinare, postaje predsednik Srbije. Ta garnitura je slavila Đinđićevo ubistvo. Verujem da bi zbog političkih interesa pristali na bilo šta, na bilo kakve kompromise. Uostalom, sećate se da je retorika Aleksandra Vučića, nakon dolaska na vlast, bila prepuna Evropske unije, demokratskih vrednosti. To odjednom kao da je bio neki drugi čovek. Naravno, on se sad vratio na svoja fabrička podešavanja, vratio se na Šešeljevog potrčka, na tog malog radikala koji u prilici da nad jednim narodom živi sve svoje komplekse, a na nesreću svih nas, ima jako puno“, rekao je.
„Opozicija u udobnoj poziciji gubitnika“
Ukidanje dijaloga pokazuje prvo osionost vlasti, a drugo nespremnost i nesposobnost naše opozicione scene da formira društveni dijalog.
„Ni u Miloševićevo vreme nije bilo idealnog prostora za dijalog. Ali postojali su centri gde se dešavao društveni dijalog, ma kako bio suspendovan u sredstvima javnog informisanja. E sad, kao što ne postoji politički opozicioni program, tako ne postoji ni želja s druge strane da se formira dijalog. Za dijalog je potrebno dvoje“, rekao je.
Govoreći o opoziciji, smatra da je ona „u udobnoj poziciji gubitnika“.
„Biti zabranjen, biti gubitnik, to deluje strašno, ali to je jako udobna pozicija. A niko našoj opoziciji ne zabranjuje da zađe kroz Srbiju, da imaju ideje, da budu hrabriji, radikalniji, da formiraju neku političku platformu koja će promeniti ovu vlast“, rekao je.
Masovni protesti, što posle majskih tragedija, što danas kada je reč o litijumu, pokazuje da postoji jezgro bunta, ocenio je.
Establišment je tada bio u strahu, ali sve dok pritiska više nije bilo, smatra.
„A pritiska nema jer je naša opozicija nije iznjedrila nikog ko bi mogao da kanališe opravdani narodni bes. To se vidi i po protestu za litijum. Ljudi izlaze i onda će prestati da izlaze jer nema konkretnog plana“, kaže on.
Postoji, navodi, na desetine sjajnih i nenasilnih sredstava građanske pobune, koji dovedu do rezultata.
„Oni očigledno našoj opoziciji nisu poznati. Mi smo u protestima 1996. i 1997. pobedili Miloševića maštom, idejama i hrabrošću. Nismo imali oružje, nismo imali ništa, pa smo uspeli da napravimo konkretan rezultat“, rekao je on.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare