Koliko se klima promenila; Češći toplotni talasi, tropski i vreli dani

Meteorološkinja sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ana Vuković Vimić ističe podatak da se po aktuelnim merenjima, srednja globalna temperatura povećala za oko 1,1 stepen celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba, ali taj porast nije ravnomerno raspoređen – niti prostorno, širom planete, niti vremenski, tokom jedne godine.

Ona je kroz brojke sagledala temperature, toplotne talase, padavine i suše – i pravi jednu sliku u brojkama klime u Srbiji, kakva je danas u odnosu na pre pedeset godina.

Toplotni talasi su višestruko češći nego ranije

U periodu između 1961. i 1990. na teritoriji Srbije je u proseku bilo beleženo 0,7 toplotnih talasa u godini (toplotni talas je definisan kao najmanje šest uzastopnih dana sa izrazito visokim maksimalnim dnevnim temperaturama u odnosu na prosek). Danas, ovaj podatak zvuči kao zaista davna prošlost. Naime, u poslednjoj deceniji ovaj prosek porastao je na čak četiri toplotna talasa godišnje, a u deceniji između 2011. i 2020. bilo je čak šest godina sa više od četiri toplotna talasa između januara i decembra.

Toplotni talasi nisu ograničeni samo na vrele delove godine – oni se mere u odnosu na vrednosti dnevnih maksimalnih temperatura karakterističnih za taj period godine. Primera radi, i temperatura ispod 20 stepeni celzijusa može biti deo toplotnog talasa – ako se dogodi u januaru. Ali oni jesu posebno značajni leti, i to posebno u urbanim sredinama.

Tada je posebno izražen fenomen toplotnog ostrva, odnosno činjenice da temperatura vazduha na gradskim ulicama može biti znatno viša nego u parkovima ili šumama, zbog manje količine zelenila i načina zagrevanja betona i asfalta u odnosu na prirodna zemljišta.

Izmerene vrednosti kažu da su temperature vazduha u gradskim jezgrima prosečno za oko 2 stepena celzijusovih više, ali kada su vedri dani i jako zagrevanje mogu biti čak i do 10 stepena celzijusa više nego na zvaničnim mernim stanicama, koje se postavljaju na posebno odabranim lokalitetima upravo tako da "zaobiđu" ovakve lokalne varijacije.

Međutim, u vreme velikih vrućina – koje su, kako govore podaci, znatno češće nego što su bile pre samo nekoliko decenija – upravo ovakve lokalne varijacije su ključan problem, jer razlika od nekoliko stepeni može za stanovnike naših gradova značiti razliku između "puke” neprijatne vrućine sa jedne, i ozbiljne zdravstvene opasnosti sa druge strane.

Tropski i vreli dani daleko su brojniji nego pre nekoliko decenija

U periodu 1961-1990. u oblastima nižih nadmorskih visina u proseku je bilo između 20 i 30 "tropskih dana" u toku jedne godine, to jest, dana tokom kojih je izmerena maksimalna dnevna temperatura preko 30 stepeni. Onih još toplijih dana, tokom kojih temperatura u toku dana dostiže 35°C, bilo je samo par puta godišnje, i to samo u delovima Vojvodine i u dolinama reka kao što je Velika Morava.

Danas je situacija znatno drugačija. Kada posmatramo prethodnu deceniju, prosečni broj tropskih dana u toku godine se udvostručio  – promena je veća u krajevima nižih nadmorskih visina.

Povećanje je još drastičnije kada su u pitanju vreli dani sa temperaturom višom od 35 stepeni. Naime, ovaj nekada redak i relativno lokalizovan fenomen izrazite vrućine u rano popodne postao je gotovo pa sezonska pojava. Mada je porast primećen u svim krajevima u kojima temperatura može da pređe 35 stepeni, u određenim regijama, kao što su nizije centralne i južne Srbije, zabeleženo je povećanje koje je veće od 10.

To je, još jednom – prosek. Naime, vrelih dana je u ovim krajevima u godišnjem proseku nekoliko puta više nego što ih je bilo pre samo nekoliko decenija.

Višestruki porasti udela ekstremnih padavinaali i sušnih perioda

U Srbiji nije primećena neka relevantna promena u sumi godišnjih padavina. Ali njihov raspored jeste.

Govoreći o ekstremnim padavinama, odnosno danima tokom kojih padne više od 30 milimetara padavina, navodi da je nekada udeo ekstremnih padavina na teritoriji Srbije bio 2,4 odsto (udeo količine padavina koje padnu u toku onih dana sa ekstremnim padavinama, u odnosu na ukupne padavine u toku godine).

Danas su ekstremne padavine daleko veći deo ukupnih godišnjih padavina – štaviše, njihov udeo je i više nego dupliran, i prešao je 5,6 odsto.

Ovo nije posledica samo češćih ekstremnih padavina – već i sve manjeg broja dana sa prosečnim padavinama. Mada je suma godišnjih padavina minimalno promenjena u poslednjim decenijama, one su sve više skoncentrisane na ovakve povremene ekstremne vremenske događaje.

Kada se govori o suši, u periodu od 1961. do 1990. godine dogodile su se tri godine sa sušom. Tokom decenije od 2011. do 2020. godine suše su se događale, u proseku, svake druge godine. One nisu bile samo znatno češće, već i jače – izdvaja se suša iz 2012. godine koja je drastično uticala na društvo u celini, a posebno na poljoprivredu.

Ove brojke su neke od najbazičnijih pokazatelja realnosti klimatskih promena na ovim prostorima. Njih bi, u idealnom slučaju, javnost trebalo da usvoji, i da prati u narednim decenijama, kao što se prate i znaju sportski rezultati ili sastavi Narodne skupštine. Jer i ovi podaci će se u budućnosti menjati – a razlike će biti sve veće.

Treba, drugim rečima, da se prilagođavamo, ali ne čak ni na ove vremenske uslove koji su uveliko promenjeni, već na one vremenske uslove koji nas tek čekaju, kako ovaj 21. vek bude odmicao.