Kopanje litijuma u Jadru crvena linija i za region: "Licemeran napad Istoka i Zapada na naša prirodna dobra"

"Tu bojazan dele ne samo aktivisti, nego obični ljudi, građani i to ne samo u istočnoj Bosni i Hercegovini nego i širom države i da nema planova za eksploataciju ruda, ne samo litijuma, što je primarno u istočnoj Bosni i Hercegovini, nego i drugih takozvanih kritičnih sirovina širom Bosne i Hercegovine. Postoji strah kod ljudi kakav će biti prekogranični uticaj iskopavanja rude litijuma u Zapadnoj Srbiji, što je vrlo opravdan strah. Međutim, na sreću, ljudi prepoznaju potrebu da zaštite svoje ognjišta, svoje oranice, njive, zemlju i vodu od koje žive i u sve većem broju se mobilizuju i angažuju, jer ovaj sveopšti napad na naša prirodna dobra koji dolazi i sa Istoka i sa Zapada vrlo je licemeran", smatra aktivistkinja Berbić.

Građanska svest, navodi, budi se i tera ljude da se udružuju i informišu.

"Verujem da je ovo neka crvena linija svih naših naroda koji žive na ovom prostoru, a to je ono da ne dozvoljavamo da se diraju naša ognjišta. Svuda po BiH, a i u Srbiji čula sam od ljudi istu poruku - nećemo da dozvolimo da se dira naša zemlja, da se diraju naša ognjišta, naša dedovina, zemlja od koje živimo i zemlja koja se nasleđuje generacijama", ističe.

Geolog Branislav Božović objasnio je šta može da se dogodi sa zemljom i vodotokovima ako dođe do eksploatacije litijuma.
"Mi kao stručnjaci govorimo već dugo i treba stalno govoriti i treba upozoravati. Najbolji primer nečega što je takođe promašaj je izgradnja takozvane prve trase beogradskog metroa preko jedinog beogradskog izvorišta podzemne vode koji daje polovinu vode. To je takođe bilo upozorenje kada se pojavio problem mogućnosti kopanja litijuma. To je pokazalo kod naroda već prepoznavanje i već su se pojavile informacije dobre na tom planu. Međutim, odavno je dokazano i istraženo i postoje čitava jedna velika studija pod nazivom 'Podzemne vode Srbije' i u svemu tome je studiozno postavljeno nešto što je čitava fizika i geohemija, i briga o vodi, i količine i kako to funkcioniše u prirodi, posebno u vodotokovima", ističe.

Odgovarajući na pitanje da li će zagađena voda uvek naći put, ako se kaže da voda uvek nađe put, naš sagovornik navodi da su prirodne veze vodotokova neverovatno prisutne, brze i jako brzo dolaze i zagađuju sve ono što je nizvodno i uzvodno uključujući sve ostale sisteme u toj prirodi i živi svet.

"To se sve u čitavim zonama širi neverovatno brzinom. A posebno u drinskom delu. Kad govorimo o tome zna se da je Drina u suštini trebala da bude i treba još uvek da bude hranilica vodom i jugoistočne Evrope, a kod nas konkretno to je vodosnabdevanje vodom Beograda, Mitrovice, Šapca i svih nizvodnih naselja prema Beogradu .Ta vrsta zagađenja koja će doći, koja dolazi i koja je već došla posle ovih bušenja koja su izvedena u velikoj količini i u kojima su već vršena ispitivanja sumpornom kiselinom u tim količinama govori svakom ko je ioale malo inteligentan šta će se dešavati", navodi geolog.

Primer takvih pojava je provala jalovišta u Gračanici, podseća.

"Tamo je bukvalno bila i deponija, tog flotacijsko materijala, iza manastira Gračanica. I tu su se svi bunari toliko brzo zagadili posle tog praženja da više stoka koja se tu napasala, nije trebalo da pije tu vodu", navodi.

Geolog smatra da se danas pojavljuje utopistička priča o takozvanom zagađenju nula.

"To ne postoji u prirodi i ne može da postoji. Kao što na primer kad se nešto zagadi u vodi ne postoji mogućnost razblaživanja. To mi govorimo sami sebi da se tešimo u našoj zapuštenosti kad hoćemo da razblažujemo Dunav i Savu. A doživeli smo sramotu sa istraživačem koji je plivo kroz Dunav pre godinu dana i izašao u Beogradu jer je rekao - kakav ste vi narod, ja ovde plivam kroz fekalije", napominje.

Zaključuje da sva priča o najvišim tehnološkim standardima je nemoguća i da postoji određena količina rizika.