Pandemija koronavirusa mnoge je dovela na ivicu egzistencije, a onima koji su i ranije bili na samoj margini društva, postalo je još teže. Kako izgleda život na ulici kada je skoro sve pod ključem, pogledajte u priči o novosadskom prodavcu uličnog magazina, Tiboru Čizmi.

U „Lice ulice“ malo ko želi da pogleda. Za većinu prolaznika ulični magazin je nepotreban trošak, za ovog 58-godišnjeg Novosađanina to je jedini izvor prihoda.

„Misliš da ćeš tamo prodati jedan list ili nešto, a svi kažu ja sam nepismen, ja ne znam latinicu i tako dalje i tako dalje“, navodi on.

Od kako je pandemija ispraznila ulice, prodaja, kaže, ide još teže.

„Dobro, dobro je išla prodaja, a sada ne, sad ne ide ništa. Od kad je sve ovo zatvoreno, od kad ne rade studentski domovi, kako da vam kažem, ne ide, em je i hladno. Nemaš gde da sedneš negde da se zagreješ, nemaš para. Kao prvo nemaš para, kao drugo – zatvoreno je“, rekao je Tibor.

A kada je sve zatvoreno, na ulici ostaju samo oni koji nemaju gde da se sklone. Tibor Čizma je jedan od njih – jedino vreme koje provodi na toplom je ono u Svratištu za beskućnike. Noći provodi najčešće napolju.

„Nema ni struje. Vidite ovde iz podruma niko nam ne nudi ni struju, ništa nije jednostavno. Ima dobrih ljudi što su nam dali ćebadi, pre smo na kartonima ovde spavali“, objašnjava Tibor.

„Nemamo ni vode, jer komšije nekad donesu nekad ne donesu, kad ne donesu onda ja uzmem balon pa odem na autobusku stanicu pa tamo natočim da bi imali vode za piće. Za, ne znam, kafu da zamutimo. Ipak imamo vode i kuci da sipamo, da nam bude koliko-toliko lepo“, dodaje on.

Ovo je deveta godina kako živi bez adrese. Zima na izmaku je, kaže nam, bila posebno teška.

„Teško, teško je. Hladno je i sad je hladno. Proklinjemo ovaj mart jako dugo. Strašno je, kažem vam – strašno“, poručio je Tibor.