Tokom oktobra 1941. godine desili su se neki od nastrašnijih zločina u Srbiji. Tih dana sprovođena je jedna od najsurovijih odmazdi, po kojoj je za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljano 100 Srba, Roma i Jevreja, a za ranjenog 50. Ukupno oko 8.000 ljudi.
Stratišta su ostala u Šapcu, Dragincu i okolnim selima kod Loznice, zatim Kraljevu i Kragujevcu. Osim lokalnog stanovništa ubijani su i Jevreji dovedeni iz logora „Staro sajmište“ u Beogradu.
Povod su bili stradali nemački vojnici koje su ubili ustanici u Srbiji, koja je u tom trenutku bila jedini deo Evrope gde se pružao aktivan otpor nacističkom porobljivačima.
Surova naredba donesena je 16. septembra. To je bio početak akcije gušenja ustanka u Srbiji. Harald Turner, šef upravnog štaba komandujućeg nemačkog generala u okupiranoj Srbiji, 21. septembra 1941. godine, predložio je generalu Francu Bemeu da „u akcijama odmazde istrebljuje i žene i decu“.
„Deca i žene održavaju vezu, a staraju se i o snabdevanju. Prema tome mora iskusiti kaznu celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci“, rekao je tada.
Sve je počelo u Šapcu 22. septembra kada su ustanici napali Nemce. Tokom 23. septembra borbe između ustanika i Nemaca su dobile na intenzitetu, nakon čega su obe strane imale znatne gubitke.
Nemcima u Šapcu je pristiglo pojačanje 24. septembra, kada je reku Savu prešla ojačana 342. nemačka divizija. Zbog napada na Šabac i zbog gubitaka koje su Nemci pretrpeli, general Franc Beme je još 23. septembra izdao naredbu da od 24. septembra 342. divizija na prepad „pokupi u Šapcu sve muškarce između 14 i 70 godina i da ih prebaci u koncentracioni logor, koji će divizija podići severno od reke Save“.
Beme je Austrijanac koji je u Prvom svetskom ratu ratovao na strani Austrougarske i bio je željan osvete zbog poraza i sloma carstva. On je 25. septembra poručio sledeće:
„Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom, u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo“.
Ovaj ratni zločinac odgovoran je za smrt 35.000 civila u Srbiji, ubio se u Nirnbergu prilikom suđenja 1947. godine.
„Marš smrti“ u Šapcu
Dan posle, 26. septembra, 342. divizija je postavila koncentracioni logor kod sela Jarak u Sremu. Na kraju sela, levo od puta Šabac – Ruma, jedna velika poljana ograđena je bodljikavom žicom sa nekoliko kula osmatračnica na uglovima, na kojima su bili nemački stražari sa mitraljezima.
Šapčani su postrojeni u kolonu po pet i usiljenim maršom sprovedeni u Jarak. Put od 23 kilometara pređen je za četiri časa, tako da je skoro cela kolona, naročito začelje, zapravo prešla tu razdaljinu u trku. Nemački vojnici, praćeni kolaboracionistima, išli su na kamionima, konjima i biciklima.
Iznemogle Šapčane, koji su padali od umora ili zaostajali, sprovodnici su usput likvidirali. Po izjavama preživelih, na putu od Mihajlovca do Jarka likvidirano je oko 120 ljudi.
Usledilo je višednevno mučenje žeđu, glađu, batinanjem, pucanjem preko glava… Meštani Jarka izdejstvovali su odobrenje kod komande koncentracionog logora da pohapšenima pruže pomoć. Voda, koju su im seljaci iz Jarka na kolima donosili od 28. septembra, spasila je od smrti mnoge Šapačane.
Nemci su pohapšene stanovnike vratili 30. septembra 1941. godine u Šabac, u novopostavljeni koncentracioni logor, koji je po naređenju Vrhovnog zapovednika Srbije, generala Franca Bemea uspostavljen u šabačkoj južnoj kasarni.
Od Topole do Topovskih šupa
Događaj koji je ubrzao sprovođenje zle naredbe desio se 2. oktobra, 20 kilometara južno od Topole. Tada je Prvi bataljon Prvog šumadijskog partizanskog odreda napao kolonu nemačkih vozila koja se kretala iz Topole u smeru ka Kragujevcu. U borbi koja je usledila poginulo je osam vojnika Vermahta, dok su još 13 vojnika partizani streljali na licu mesta, pre nego što su se povukli pred nadolazećom drugom, većom nemačkom kolonom.
Prvo Jevreji i komunisti
Zbog pogibije 21. nemačkog vojnika, general Beme je 4. oktobra 1941. godine naredio da se strelja 2.100 zatvorenika iz koncentracionih logora u Šapcu i Beogradu, a prvo su ubijani Jevreji i komunisti.
Povezane vesti
Od četa koje su pretrpele gubitke kod Topole, sastavljen je dobrovoljački vod od 30 do 40 članova, koji je trebalo da u roku od nekoliko dana izvede tri akcije streljanja u okolini Beograda.
Komandir je bio Valter Lipe (Walther Liepe), koji je o tom događaju sastavio detaljan izveštaj. Oni su 9. oktobra izvršili prvo streljanje – 12 kilometara severoistočno od Kovina i ubili ukupno 180 ljudi. Taoci su dovedeni kamionima iz logora Topovske šupe, ubeđeni da se radi o transportu ili o izvršenju radnog zadatka. Kao što Lipe napominje u svom izveštaju, radovali su se izlasku iz logora.
Na licu mesta oduzete su im vrednije stvari i streljani su u manjim grupama. Dva dana kasnije u Jajincima, isti vod je streljao 269 ljudi. Ukupno su, u dva dana, streljali 449 ljudi, među kojima su bili Jevreji dovedeni iz Topovskih šupa, logora u Beogradu.
Koji dan kasnije, 11. oktobra 1941. godine iz koncentracionog logora u Šapcu na Savi izvedeno je 805 Jevreja i Roma. I 12. i 13. oktobra 1941. godine svi su streljani i sahranjeni u prethodno iskopanim rakama u mačvanskom selu Zasavici.
Ekshumacija žrtava izvršena je 12. juna 1945. godine. Prema zapisniku Anketne komisije Sreskog povereništva za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, sastavljenom u Bogatiću, središtu Mačvanskog sreza, na dan ekshumacije u Zasavici su ekshumirana 834 tela. Od toga 832 muškarca i dve žene. Od 832 ekshumirana muškarca, velika većina, oko 750, bili su Jevreji, zatim Romi i jedan broj Srba.
Procenjuje se da su Nemci početkom oktobra 1941. godine streljali u Šapcu oko 1.000 ljudi.
Draginac i okolina – ubijeno više od 300 mlađe od 10 godina
Tačno 2.677 civila je zvanična brojka ubijenih civila među kojima i stotine dece, od koji su neka bila stara samo tri-četiri dana, nastradalo je u masakru koji su počinili nemački vojnici oktobra 1941. godine u Dragincu i još nekoliko jadarskih sela.
Među nevinim žrtvama je 305 dece mlađih od 10 godina, po čemu je ovaj masakr u Dragincu i okolinim selima brutalniji od onih u Kragujevcu i Kraljevu, koji su takođe desili u krvavom oktobru 1941. godine. Samo u selu Cikota ubijeno je 130 dece mlađe od 10 godina.
Gotovo da nije bilo sela čije stanovništvo, starci, žene i deca nisu masovno ubijani, mučeni ili deportovani u logore smrti.
Povezane vesti
U stravičnim zločinima nad stanovništvom Jadra i Rađevine od 13. do 19. oktobra 1941. godine, u selima Draginac, Korenita, Veliko Selo, Cikote, Lešnica, Badanja, u dolini reke Jadar kao i u susednim selima streljano je 2.677 ljudi. Najviše ih je ubijeno u Dragincu – 1.379 meštana.
Povod vojnicima Vermahta za odmazdu je poraz u borbi sa ustancima. Prvi put u Drugom svetskom ratu do tada nepobediva nemačka vojska doživela je poraz kada je oslobođena Loznica. Ovaj grad je od 31. avgusta do 11. oktobra 1941. godine bilo prvo oslobođeno mesto u porobljenoj Evropi. Tom prilikom su zarobljena 93 nemačka vojnika.
Oslobodioci ovog grada bili su ustanici koji su bili ideološki različiti, ali predvodio ih je potpukovnik Jugoslovenske vojske u otadžbini Veselin Misita, koji je poginuo u borbama. On je tokom leta formirao četničke jedinice na Ceru i Jadru i predvodio Jadarski četnički odred. Odluka o napadu doneta dan ranije u obližnjem manastiru Tronoša, koji su nedugo zatim spalili nacisti.
Kraljevo – radnici i izbeglice pred streljačkim vodom
Okupatori su od 15. do 20. oktobra streljali najmanje 2.198 ljudi u Kraljevu, a baza podataka još se upotpunjuje.
Žrtve streljanja u Kraljevu bili su pretežno radnici fabrike vagona, većim delom muškarci, a bilo je i dosta izbeglica iz drugih okupiranih delova Jugoslavije, uglavnom Slovenije. Bilo je Jevreja i Roma.
Pored kraljevačkog kompleksa Spomen-parka, stoji jedan veliki vagon, simbol sećanja na te izbeglice.
Streljanja su se dogodila u znak odmazde zbog ustaničke aktivnosti u okolini grada. Prvobitne sabotaže ustanika u okolini Kraljeva, prerasle su u stvaranje ustaničkog obruča oko grada i u njemu stacioniranih nemačkih snaga. Partizansko-četnička blokada u kojoj su ustanici do 4. oktobra zauzeli vojne položaje na svim prilazima gradu, koordinisana je iz zajedničkog štaba u Drakčićima.
U oružanim napadima ustanika na 717. diviziju Vermahta, poginulo je 14, a ranjeno 10 nemačkih vojnika. Protivmera 717. divizije Vermahta bila je da od 4. oktobra, kada su zatvoreni radnici Fabrike aviona, počnu sa zatvaranjem talaca u lokomotivsku halu, u krugu Železničke radionice.
Kako bi sprečili eventualno priključenje radnika ustanicima, nemačke vlasti su naložile Upravi Fabrike aviona da radnike pozove da dođu po plate, koje nisu bile isplaćivane od početka okupacije. Svega 135 talaca je kasnije bilo pušteno kućama zbog starosti ili nedovoljne stručnosti.
Sama fabrika je 11. oktobra ugašena, a njena uprava je bila premeštena u Zemun. Radnici i službenici onovremenih fabrika, železničari, racijom pokupljeni građani — postali su taoci u „sabirnom logoru“ na gradskoj periferiji, koji su savremenici po skladištima vojnog materijala jugoslovenske vojske nazivali lagerom.
Povezane vesti
U hapšenju talaca učestvovali su i pripadnici srpske žandarmerije, ali su kasnije 32 žandarma streljana jer su Nemcima bili potkazani kao sumnjivi od strane „legalizovanog“ četničkog kapetana Rajka Terzića. „Legalizovanima“ su zvali one koji su odmah krenuli u kolaboraciju i potkazivanje.
Vanredno stanje sa prekim sudom, uvedeno je u Kraljevu 15. oktobra, istog dana kada je počelo streljanje talaca. Tog dana je streljana prva grupa od 300 talaca. Taoci su bili izvođeni u grupama po 100 ljudi. Ispred mitraljeza, vojnika 749. pešadijskog puka 717. posadne divizije, od kojih su 2/3 činili Austrijanci, taoci su naterani da kopaju rovove, ne sluteći da će to postati njihove rake. Kazivanja preživelih sa streljanja, poruke koje su taoci slali porodicama iz lokomotivske hale, potresna su svedočanstva o poslednjim danima života streljanih.
Svedočenje jednog od talaca
„Vrata od hale se zatvoriše i mi ostasmo napolju. Bilo nas je oko 100. Pokazaše nam gomilu alata i narediše da svako uzme ašov, pijuk ili lopatu. Tada nas postrojiše po trojicu i pod stražom povedoše uz prugu prema Ložionici. Zaustavili su nas na velikoj ledini, obrasloj žbunjem, u krugu Železničke radionice… Nemci su nam rekli da ne kopamo rovove prema sredini već samo okolo, tako da je sada ono što smo kopali predstavljalo veliki kvadrat na čiju smo sredinu bacali iskopanu zemlju. Primetio sam ispred nas nekoliko mitraljeskih gnezda… Sve nade u život odjednom su pale u vodu… Neki su izleteli iz našeg stroja i na nemačkom počeli da objašnjavaju da imaju malu decu… Jedni su mirno čekali da im mitraljeska zrna prekrate život. Drugi su počeli da grde Nemce, da ih psuju, proklinju. Mitraljeski rafali prekinuli su sve to…“, ispričao je Marko Slomović.
Kasnije je, kako navode istorijski izvori, još jedna velika grupa građana zarobljena na prevaru i streljana dva dana kasnije, što je rezultovalo ukupnim potvrđenim brojem od 2.196 ljudi koji su evidentirani imenom i prezimenom od čega 54 Rusa, oko 60 Slovenaca i drugih.
Prema podacima Muzeja žrtava genocida ukupan broj stradalih civila na kraljevačkom području iznosi 2.255. U Kraljevu je posle Drugog svetskog rata, 1950. godine osnovan Narodni muzej, gde postoji stalna postavka koja govori o Kraljevačkom masakru iz 1941.
Postojeći podaci pokazuju da je u „lageru“ streljano najmanje 106 osoba mlađih od 18 godina. Po strukturi zaposlenosti, najviše stradalnika radilo je u železničkim službama i u Železničkoj radionici, čak 31% od onih za koje imamo podatke o mestu uposlenja. Pošto je Kraljevo u međuratnom periodu bilo važan železnički čvor između Beograda, Skoplja i Soluna ovaj podatak nije iznenađujući. Više od petine stradalih, njih 21 odsto, radilo je u Fabrici aviona.
Kragujevac – „Krvava bajka“
Mesec masovnih zločina protiv čovečnosti u oktobru zaokružen je u Kragujevcu, gde je između 19. i 21. oktobra ubijeno 2.796 civila.
U ovom zločinu stradalo 26 žena, 287 kragujevačkih učenika i mladića srednjoškolskog uzrasta i 40 dece starosti između 11 i 15 godina. Prema podacima istoričara i nekadašnjeg kustosa spomen-muzeja „21. oktobar“ Staniše Brkića, od 19. do 21. oktobra u Kragujevcu i okolnim selima je ubijeno 2.796 ljudi, a 61 je preživelo streljanje.
Streljanje je izvršeno kao odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika nakon sukoba sa partizanima i četnicima na pola puta između Bara i Ljuljaka. To znači da su Nemci umesto 2.300, streljali skoro 500 nedužnih više, s obzirom na to da im je važilo „pravilo“ – za jednog ubijenog Nemca 100 ubijaju, za jednog ranjenog – 50.
Svemu je prethodilo oslobođenje Gornjeg Milanovca 29. septembra. Njega su zajedničkim snagama oslobodili ustanici odnosno partizani i četnici. Tom prilikom su zarobili određeni broj Nemaca iz 6. čete 920. bataljona zemaljskih strelaca koji su bili u gradu.
Nemačka komanda u Beogradu naredila je jednom od dva bataljona koji su se nalazili u Kragujevcu, 749. puku pod komandom kapetana Frica Fidlera da oslobodi zarobljene vojnike. Bataljon je dva puta bezuspešno pokušavao da oslobodi vojnike, a u trećem pokušaju su stigli u Gornji Milanovac, ali tamo više nije bilo njihovih vojnika. Kao odmazdu spalili su grad i uzeli taoce.
Prilikom povratka, na pola puta između Bara i Ljuljaka došlo je do sukoba sa pripadnicima NOVJ i JVuO. Žrtvi je bilo na obe strane, a Nemci su izgubili 10 ljudi, dok je 26 ranjeno. To je bio povod za streljanje u Kragujevcu.
Mesta masakra danas: Rudnik, zapuštene humke i „disciplinovanje“ srednjoškolaca
„Oni koji ne mogu da se sete prošlosti osuđeni su da je ponavljaju“, rekao je Džordž Santajana, filozof i pisac, misleći pre svega na negativne stvari.
U navedenim slučajevima je način na koj se neguje kultura sećanja na ovaj užasan mesec koji je duboko traumatizovao Srbiju. U danima kada su se obeležavale godišnjice tragedija, činjenično stanje je sledeće.
Draginac je viđen kao železnička stanica koja bi radila za potrebe željenog rudnika litijuma i bora kompanije Rio Tinto. Samo okno rudnika planirano je na tri, četiri kilometara od samog Draginca, u kraju gde su svoje kosti ostavili ovi mučenici.
U Memorijalnom centru u Šumaricama zapušten jedan broj humki, zapušteni su i neki od spomenika, poput onog koga je darovala jugoslovenska Socijalistička Republika Hrvatska.
Kraljevo, koliko je poznato, nema većih problema sa memrijalnim centrom, ali je obeležavanje ove godine bilo sve samo ne očekivano. Na snimku koji se pojavio na društvenim mrežama vidi se kolona učenika kako napušta Spomen groblje streljanih u Kraljevu, u trenutku dok još traje obeležavanje godišnjice zločina. Neposredan povod je bila naredba srednjoškolcima da stoje mirno dok govore gradonačelnik Predrag Terzić i državni sekretar u ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja Zorana Antića.
Kako je izveštavao N1, to je bila kulminacija loše organizacije. Događaj je kako se navodi trajao izuzetno dugo, „počevši od parastosa koji je trajao sat i po, polaganja venaca, pa do govora zvanica“. Kako su rekli nastavnici vrućina je bila velika i tokom parastosa neki đaci su pali u nesvest.
Ovih dana u Beogradu još bez zvaničnog objašnjenja zakatančen Spomen park Oslobodiocima Beograda, dok je prilikom nedavnog obeležavanja dana oslobođenja, nije bilo zastave pod kojom se oslobađan Beograd, predsednik je „promašio“ mesto na kome je položio venac, a saveznici su selektivno predstavljeni.
Ovakvim ponašanjem, trasira se put zaboravu i iskrivljenju istine. Žrtve terora okupatora nisu to zaslužile, a njih je neophodno pamtiti i zbog nas koji smo i njihovi naslednici. Nažalost u Srbiji žrtava je bilo i previše, zato je neophodno malo više pamćenja i brige, kako nam se ne bi opet ponavljale tragične stvari.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare