Srbija između levice i desnice, "bacanje drvlja i kamenja" i "stavljanje ruke u vatru"

Na prošlogodišnjim opštim izborima u Holandiji, partija krajnjeg desničara i antiislamiste Gerta Vildersa osvojila je 37 mesta, čime je više nego udvostručila svoje prisustvo u parlamentu i što ju je učinilo najvećom strankom u zemlji.

Desničarka Đorđa Meloni, koja je početkom godine izjavila da treba sprečiti migrante da uopšte stignu do EU, premijerka je Italije. U Nemačkoj jača desničarska Alternativa za Nemačku, a na društvenim mrežama je daleko uspešnija od ostalih partija, mada je na protestima veliki broj Nemaca izrazio protivljenje politici te stranke, te je 11. februara na ulice Minhena izašlo više od 300.000 ljudi.

Prema anketama, krajnja desničarka Marin le Pen najbolje se kotira od svih političara koji bi mogli učestvovati u predsedničkoj izbornoj trci 2027, pošto istekne mandat sadašnjem francuskom predsedniku Emanuelu Makronu.

I kod nas je desnica više od decenije na vlasti, mada se Srpska napredna stranka aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića deklariše kao proevropska, i sama se ideologijom može svrstati na poziciju desnog centra.

Levičari su, dakle, reklo bi se, u defanzivi.

A zašto se uopšte u političkom rečniku upotrebljavaju izrazi "levica" i "desnica"? Odakle to potiče?

Levica i desnica

Osnovno značenje levice i desnice svima je dobro poznato.
U političkom jeziku, međutim, desnica i levica se upotrebljavaju kao nazivi za određene političke grupacije ili struje različitih, bolje reći, suprotnih odnosno suprotstavljenih orijentacija.

Lingvista Milan Šipka u svom delu "Zašto se kaže?" navodi da se "desnicom nazivaju konzervativne (nazadne), često i reakcionarne političke snage, koje su privržene očuvanju starog sistema ili uspostavljanju starih, preživelih društvenih odnosa".

"S takvom orijentacijom desnica se suprotstavlja svim novinama i reformama u društvu, svemu što je novo, moderno i napredno. Nasuprot tome, levica u politici zastupa nove, napredne ideje. Ona teži reformi društva, većoj ravnopravnosti i razumevanju među ljudima i narodima, bori se protiv preživelih društvenih odnosa koji koče razvoj, a za demokratiju i uspostavljanje novog, naprednijeg i modernijeg društvenog poretka", piše Šipka.

I desnica i levica, svaka na svojoj strani, okupljaju srodne političke partije i pokrete.

Ostaje, dakle, da se razjasni zašto se konzervativne stranke nazivaju "desnica", a demokratske i socijalističke "levica".

Nazivi desnica i levica potiču iz francuske političke prakse s početka XIX veka.

U periodu tzv. Restauracije (1815-1831), nakon Napoleonovog definitivnog pada, političke snage u Francuskoj bile su oštro podeljene na liberale, na jednoj, i konzervativce i monarhiste, na drugoj strani. Liberali su u skupštinskoj dvorani sedeli s leve strane predsedničkog stola, a konzervativci i monarhisti s desne. Po tome su prvi nazvani levica, a drugi desnica.

"Ti nazivi su se kasnije preneli i na sve druge političke snage slične orijentacije. Tako danas u parlamentarnim državama imamo desnicu i levicu, bez obzira na to da li u skupštinskoj sali njihovi poslanici sede na desnoj ili levoj strani", navodi Šipka.

Nazivi desnica i levica, sudeći po primerima navedenim u Rečniku SANU, pojavili su se u našem jeziku još u
XIX veku, ali su se sasvim odomaćili tek između dva svetska rata, a potpuno preovladali posle drugog.

U današnje vreme u srpskom političkom životu svedoci smo, blago rečeno, žestoke retorike između suprotstavljenih političkih polova.

Najbolji primer za to je sama Skupština, na čijoj konstitutivnoj sednici 6. februara su se mogli čuti zvižduci, transparenti, uvrede, baš kao i do sada.

Poslanici SNS tada su na balkonu skupštinske sale razvukli transparent sa natpisom "Dosovske lopuže, opet biste da pljačkate Srbiju. Neće moći".

Urednik dnevnog lista "Danas" Draža Petrović kazao je da to već sve liči na "jednu veliku operu".

"Biće tu dosta opera i dosta pozorišta", kazao je Petrović.

A sudeći po retorici, i "bacanja drvlja i kamenja".

Bacanje drvlja i kamenja

Kad se neko za nešto oštro osuđuje, kad ga žestoko napadaju, obično se kaže da bacaju drvlje i kamenje na njega.

U rečnicima našeg jezika ovaj je frazem zabeležen u kombinaciji s različitim glagolima, ali uvek s istim
značenjem: "oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga".

Tako se kaže: bacati (ili dići, osuti, sipati) drvlje i kamenje (na koga). Rečnik SANU uz to navodi primere iz naše literature, tačnije iz dela naših pisca i publicista Jovana Popovića, Lazara Komarčića, Radoja Domanovića, Vladana Đorđevića, Stevana Sremca, Stjepana Mitrova Ljubiše i drugih.

"Bio je nepomirljiv opozicionar, i mnogi (su ga)... proglašavali ludim i bacali na njega drvlje i kamenje", pisao je Popović.

A ni danas se nije mnogo promenilo, bar kada se o srpskom političkom životu radi.

No, odakle je nastao ovaj frazem?

Šipka razjašnjava da je potekao iz jednog davnog običaja, koji je bio poznat još u starom veku.

To je bilo kamenovanje krivaca, teška i sramotna smrtna kazna, primenjivana već kod starih Egipćana, Persijanaca, Jevreja, Grka, Rimljana, Gala i drugih starih naroda.

Na taj su se način kažnjavali najteži prestupnici: ubice roditelja, izdajnici otadžbine, bogohulnici i
preljubnici. Postojao je i ustaljeni ritual kamenovanja. Osuđenog su obično, pod stražom i u pratnji razjarene gomile, terali izvan grada do mesta izvršenja kazne.

"Samo gonjenje iz grada simbolizovalo je izgon krivca iz zajednice o koju se ogrešio. Tu, na mestu izvršenja, svi prisutni bacali su na njega kamenje (a sudeći po našem frazemu, i drvlje i druge čvrste predmete) sve dok nesretnik ne bi u mukama izdahnuo. Zatim bi se svi, moralno rasterećeni, vraćali kući, dok se gomila pod kojom je ležao osuđenik smatrala mestom prokletstva", pojasnio je Šipka.

Dakle, na osnovu tog običaja, koji je nekad postojao i kod nas, stvoren je u našem jeziku ustaljeni izraz bacati drvlje i kamenje (na nekoga), kao i drugi slični njemu, s već pomenutim značenjem: "oštro, žestoko napadati, osuđivati nekoga".

No, lako je osuđivati i napadati, a mnogo teže staviti ruku u vatru za nekoga ili nešto.

A promena, za kojom mnogi u Srbiji žude, očigledno zahteva da se za nju "stavi ruka u vatru".

Staviti ruku u vatru

Ovaj izraz, koji postoji u više jezika, znači "čvrsto verovati u nekoga, u nečiju nevinost, garantovati za nekoga" i slično.

U Srednjem veku, a i ranije, u robovlasničkom društvu, postojao je tzv. božji sud ili ordalije. To je bio veoma čest, ali krajnje iracionalan način utvrđivanja nečije krivice. Zasnivao se na uverenju da će neka viša sila, ili sam Bog, presuditi da li je neko kriv ili nije.

Sam postupak sastojao se u tome da osumnjičena osoba iz vatre ili, češće, iz uzavrele vode golim rukama izvadi komad usijanog gvožđa, pa ako je kriv, verovalo se, opržiće se, a ako nije, ostaće nepovređen, ili će mu rane brzo zarasti. Prema tome je onda donošena i sudska presuda.

Postojao je i običaj da se osumnjičeni baci u vodu kako bi se videlo hoće li isplivati ili neće, pa se prema tome sudilo da li je nevin ili kriv. Vađenje gvožđa iz vatre, ili iz vrele vode, ipak je bio mnogo češći postupak tzv. "božjeg suda".

U Dušanovom zakonu iz XIV veka (član 150) bilo je propisano da lica koja su osumnjičena za neko nedelo, za
koja je određeno da se pravdaju po "božjem sudu", imaju da uzmu usijani komad gvožđa.

Običaj vađenja gvožđa zadržao se u našim krajevima do XVIII i početka XIX veka. I Vuk Karadžić ga pominje u svom Srpskom rječniku (1818).

Da li smo spremni da "stavimo ruku u vatru" za promene?