Šta se planira sa Ložionicom kod Mostarske petlje: Portal N1 na gradilištu FOTO

Autori ove rekonstrukcije i novog arhitektonsko-urbanističkog rešenja su Anđela Karabašević Sudžum i Vladislav Sudžum, osnivači beogradskog studija AKVS arhitektura, koji je sa svojim timom pobedio na internacionalnom konkursu u novembru 2021. godine, dok autorsko rešenje enterijera Ložionice potpisuje INKA studio. Originalni projekat Ložionice uradio je inženjer Nikola Raičković 1925-27. godine. Investitor projekta je Kancelarija za IT i E-Upravu, sa nacionalnom platformom Srbija Stvara, projektnu dokumentaciju uradilo je preduzeće Mašinoprojekt Kopring, a izvođač radova je M Enterijer Gradnja

Na dva hektara placa nići će novih 23.000 kvadrata, i to u tri celine - nova zgrada Aneksa od sedam spratova, podzemna garaža i Ložionica sa podrumima, svi povezani velikim zelenim parkom. Pre svega, kako kažu autori, sa posebnim akcentom na bogatu istoriju ovog prostora.

"Celo ovo mesto je vrlo značajno, kompleksno i inspirativno zbog svojih istorijskih slojeva od 1926. godine kada je otvorena Ložionica. U tom trenu su Beograd i Srbija prvi put spojeni sa svetom", kaže Anđela.

Drugi momenat nastupio je 1970-ih, kada su izgrađeni Gazela i Mostarska petlja, i kada je drumski saobraćaj označio novu etapu u životu grada.

"Ovo će sada biti treći momenat spajanja, sa svetom – putem kreativnih industrija i digitalizacije, usred kako kažemo, četvrte industrijske, digitalne revolucije", dodaje ona.

Ceo kompleks je dugo stajao zapušten i značajno je što će se sada očuvati u svom originalnom izdanju kao jedan istorijski dokument, napominje.

"Istovremno će oživeti nekom novom namenom. Nama je taj prelazak sa železničke namene na kreativne industrije bio vrlo inspirativan. Nekada su ovde dolazile lokomotive sa stare železničke stanice šinama do Okretnice, pa su ulazile u Ložionicu da se servisiraju i skladište. Sada čitav taj sistem prevodimo na ljude i javni život grada. U Ložionici će biti mladi ljudi, kreativci i preduzetnici. Posetioci će u ovaj veliki park dolaziti skoro pa istim tim putem kojim su šine vodile lokomotive. Tu će biti stanica metroa i ispod nove zgrade Aneksa će se ulaziti, putem starih lokomotiva, u novi kompleks", opisuje.

Kada kompleks bude završen, vole da kažu, počeće novi vek Ložionice, ali više ne kao industrijskog pogona već pogona za kreativne industrije.

"Glavni posao arhitekte je da ispriča priču, a priča ovog objekta i samog dela grada veoma je bogata. Na konkursu smo stvarno pristupili prostorima Ložionice sa poštovanjem. Razrađivali smo sve detalje, iako je ovo neminovno ozbiljna rekonstrukcija, važno nam je da svaki posetilac zna da je tu bila Ložionica, da se duh ovog mesta u potpunosti očuva i oživi", objašnjava Vladislav.

Stoga će betonski stubovi i grede, koji se u ovom trenutku rekonstrukcije jasno vide, ostati "kao srce", ali će zbog sigurnosti biti obloženi i ojačani novim betonom, kažu.

"Najvažnije nam je bilo da se očuva prostornost betonske hale i ritam betonskih stubova, detalji kapitela i vuta na njima, dakle ono karakteristično za industrijsku železničku arhitekturu. Nismo želeli da pregrađujemo Ložionicu i pravimo mnogo malih prostora, već da očuvamo osećaj velikog prostora i da se jasno raspoznaje šta je to staro, a šta je novo", nastavlja Anđela.

Stoga su odlučili da postave čeličnu, žutu galeriju u zadnjem delu broda.

"Ona će da formira novi sprat na kojem se radi, ali tako da ispred postoji veliki prostor orginalne visine. Sa te galeriju prepuštamo terase koje lebde i na kojima će kreativci raditi. Galerija će biti jedan 'lagani element', koji se ne oslanja na staru konstrukciju, već ima svoje oslonce, ne dira 'kuću' i maksimalno je poštuje", najavljuje.

Novi prozori podržavaće izgled i boju starih i imaće originalnu podelu, ali naročito zanimljiva biće visoki ulazi naglašeni gabionskim panelima duž cele zgrade ka Okretnici.

"Na 21 polju nekadašnjih ulazaka lokomotiva u Ložionicu imaćemo nova vrata – sada ulaze za buduće korisnike. Pravimo velike, pet metara visoke gabionske panele koji će naglašavati ove ulaze – to će biti metalne mreže napunjene kamenom koji se obično koristi na prugama. On će biti još jedna asocijacija na železnicu, pruge i šine", kaže Anđela.

Kako ističu, najvažniji cilj bio im je da Ložionica, Okretnica i Vodotoranj funkcionišu kao muzeji na otvorenom.

"Kada je raspisan konkurs, ušli smo u virtuelni svet Ložionice. Ona je sačinjena od tri broda, dva mala sa strane i centralni, visoki. Srednji brod je ogroman prostor za koji smo rekli da mora da ostane po svaku cenu, bez ikakvih tavanica i deljenja, kako bi svi posetioci mogli da vide tu kolonadu stubova. Što se tiče gabionskih vrata, nekada su tu bila velika čelična vrata. Uradili smo našu interpretaciju i ta gabionska vrata su istovremeno i zasena i teatralni ulaz u Ložionicu", objašnjava Vladislav.

U Ložionici će biti restoran sa baštom, deo za rad, multifunkcionalna sala koja će moći da se transformišee za različite namene od pozorišta, bioskopa do skupova, galerija, prostor za co-working, zatvoreni prostor u vidu kancelarija, igraonica za decu, sale za sastanke, sala za časove baleta, nabrojali su. I sve to unutar originalnih zidova Ložionice, kako je i zahtevano u konkursu.

"Cela severna fasada će biti u listelama od stare opeke. Radimo sa firmama koje prikupljaju listele sa starih zgrada koje se ruše po Srbiji. Polovina ove fasade se već bila raspala, pola je moralo da se sruši da bi se sačuvali stubovi. Ali fasada se zaista zida od starih cigli, one neće biti samo ukras ili imitacija onoga što je nekada bilo", objašnjavaju.

Nova zgrada, sa dve važne inovacije

Izazova je mnogo, a jedan od njih je bila i nova zgrada.

"Oko 10.000 kvadrata trebalo je da se doda na jednu staru fragilnu priču. Bilo nam je važno da ta nova zgrada nije nametljiva, da nije ispred Ložionice i ne sakriva pogled ka njoj, već da dodatno poderži priču o Ložionici, Mostarskoj petlji i Gazeli, prekretnici železnice i auto-puta", objašnjava ideju Anđela.

Zgradu su, kažu, gledali kao jedan novi momenat progresa na ovom mestu.

"Cilj nam je bio da ona bude skoro potpuno odignuta od terena. Posetioci će sa nove metro stanice baš ispod zgrade ulaziti na ceo kompleks. Ona će funckionisati poput jednog terminala za čitav kompleks", objašnjava Anđela.

Istovremeno, najavljuje novi momenat u našoj arhitekturi - nova zgrada neće imati stubove.

"Zgrada će imati centralno armirano betonsko jezgro, koje ide kroz sve spratove. Na jezgru će biti velika čelična rešetka, koja je zapravo krov, pa se onda sa krova kače svi spratovi na kojima će biti poslovni prostori", navodi Anđela.

Kada bude gotov, ovaj poslovni prostor će koristiti Kancelarija za informacione tehnologije, start-up-ovi i nevladine organizacije, kao jedna vrsta podrške kreativnom habu, navode.

Vladislav dodaje da su na novoj zgradi uradili još stvari u projektanskom smislu za naše prostore.

"Deo te nove zgrade biće i javna terasa ka kojoj će voditi ekslator. Bilo ko da dođe u ovaj kompleks, moći će da izađe na tu panoramsku terasu da vidi Gazelu, Ložionicu, ceo taj parter. Neobično je da u jednoj poslovnoj zgradi, gde su kancelarije državne uprave, kao međusprat bude cela javna terasa, sa koje će posetioci imati pogled od 360 stepeni na Ložionicu i sve oko nje", opisuje.

Poseban problem predstavljalo je zagađenje vazduha koje je, prema podacima sa mernih stanica, veoma visoko kod Mostarske petlje.

"Bili smo suočeni sa tim da veliki broj ljudi treba da radi na takvom mestu. Park ispred Ložionice biće pošumljen i pun zelenila, ali hteli smo da i nova zgrada na neki način bude implementirana u taj proces pročišćenja. Poslovni aneks će imati fasadnu opnu sa džinovskim, skoro šest metara visokim bambusima, koji će lebdeti u toj opni. Ljudi koji budu radili, imaće utisak da rade u vertikalnoj šumi bambusa, koji će čistiti vazduh, jer imaju potencijal da određen procenat štetnih čestica "kače" na svoje listove i apsorbuju zagađenje", kaže Anđela.

Pošto su bambusi dosta zahtevni, razvijaju čitavu strategiju kako da ih sačuvaju na tom mestu, ali od izazova da nemaju fasadu, već zelenu, zdravu opnu - ne odustaju.

Vodotoranj u novom ruhu

Predugo sakrivan reklamama, Vodotoranj je do prošle godine bio gotovo nepoznat i Beograđanima koji redovno prelaze Gazelu. I njega, prema ovom projektu, čeka nova sudbina.

"On će biti deo celog kompleksa Ložionice, jer on je funkcionisao zajedno sa njom. Tu se čuvala voda u bronzanoj kugli na vrhu objekta, koja se sprovodila ka parnim lokomiotivama u Ložionici. Postoje kanali koji su išli do oboda Ložionice do mesta gde su bile lokomotive. Sada će Vodotoranj biti rekonstruisan", kaže Anđela.

Kako objašnjava, on će biti pozpuno očišćen iznutra, neće biti pregrađivan, osim jedne platforme na koju može da stane posetilac, a da bi korespondirao sa Gazelom, koja mu je znatno oderdila sudbinu u prošlosti. biće obojen u crveno.

"Odatle će moći da sagleda čitavu visinu te kule i bronzanu kuglu u kjojoj je čuvana voda. Tu će se održavati digitalne panoramske izložbe, nešto što je nežno po tu staru zgradu i lako promenljivo. Različiti umetnici će moći da izlažu na tom mestu. Zanimljivo je što je to kružna kula i tokom digitalnih umetničkih projekcija stvaraće se osećaj da ste uronili u neki novi prostor", prenosi Anđela.

Sa Ložionicom će biti povezan pešačkom pasarelom, s obzirom da će se između dva objekta sada naći i nova saobraćajnica.

Postojeći Vodotoranj je, inače, izgrađen posle Drugog svetskog rata, a ovo će biti njegova četvrta verzija, napominju.

"Istovremeno je jedan deo Ložionice porušen kada je građena Gazela. Nama je bilo zanimljivo da zadržimo činjenicu da deo Ložionice nedostaje. Nismo hteli da ga dogradimo, već će taj deo ostati "okrnjen", i u njemu če se nalaziti nova bašta restorana, ozelenjeni prostor, a kroz 'odsečenu' fasadu Ložionice direktno će se izlaziti u baštu", najavljuju arhitekte.

Otvoreni prostor

Ceo prostor objediniće amfiteatar.

Okretnica kojom su nekada kružile lokomotive postaće blagi amfitetar i, kako kažu, podsećaće na scenu na otvorenom, ka kojoj iz pravca šina kojim su nekada tu dolazile šine, sada dolaze posetioci.

"Čitav prostor je urađen parkovski i biće veoma zelen. Funkcionisaće kao park i mesto za rad na otvorenom, ali će moći lako da se transformiše kada su tu velika okupljanja. I tu smo hteli da očuvamo taj momenat železnice, one zelene divljine kroz koju prolazite kada se vozite vozom", dodaju arhitekte.

Rekonstrukcije sporije, ali kulturno nasleđe se čuva

Kada su preuzeli projekat, betonska konstrukcija je bila veoma oštećena. Tim profesora sa Građevinskog fakulteta radio je studiju bezbednosti, stabilnosti i poseban plan i projekat su napravljen kako da se ona očuva, dodaju.

"Šef katedre za betonsku konstrukciju je direktno uključen u ovaj projekat. Svaki milimetar je ispitan. Pošto će biti u pitanju javna zgrada, radi se i više provera nego što je potrebno. Rušimo sve što nije zdravo, da bude po pe-esu", objašnjava vršilac radova Vladimir Grujičić.

Izazova je mnogo, stoga se čitavi timovi stručnjaka po potrebi uključuju u projekat.

Rekonstrukcija je mnogo sporija od standardne gradnje, i dodatno je usporova što je zemljište prepuno nepredvidivih iznenađenja, naglašavaju, ali sve troje ističu koliko im je drago što će sačuvati kulturno nasleđe Beograda, ali i što će ovde biti veliki park.

"Rekonstrukcije su veoma važne, a sve ih više ima, jer su i energetski efikasno i održivo rešenje. Što kažu, najzelenija zgrada je ona koja već postoji. Mnogo je veći i turistički potencijal. Bilo je dosta polemike u javnosti da li je zgrada Ložionice trebalo da bude muzej, ali mi mislimo da će ona, uz Okretnicu i Vodotoranj, zaista i funkcionisati kao muzej, sve će biti očuvano i izloženo javnosti. To što će ona imati novi život i što će u njoj raditi kreativci jeste dodatni plus, jer će zaživeti", napominje Anđela.

Projekat enterijera potpisuje studio INKAiz Beograda. Vrednost projekta je 52 miliona evra i, kako su rekli iz nacionalne platforme "Srbija stvara", sve se finansira iz budžeta Srbije.

Bogata istorija Ložionice, Okretnice i Vodotornja

Kako se navodi u konkursu za rekonstrukciju Ložionice, prva ložionica za uski kolosek („staja za lokomotive” kako je nazivana u tekstovima), vodostanica i rampa za utovar uglja počela je da se gradi 1884. godine iza Pošte, kada i glavna stanična zgrada. U njoj je bio raspodeljen vozni park, lokomotive i vagoni. Bila je u funkciji sve do podizanja nove ložionice nakon Prvog svetskog rata.

Stvaranje nove države Kraljevine SHS promenilo je položaj i značaj Beogradskog železničkog čvora u novoj znatno većoj, mreži državnih železnica. Stara ložionica nije zadovoljavala sve veće potrebe železnice pa je počela izgradnja veće i bolje Ložionice.

Projekat nove ložionice na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu uradio je inženjer Nikola Raičković. Građena je 1925. i završena je 1926. godine, a sa radom je krenula godinu dana kasnije. Imala je funkciju ložionice, alatnice i okretnice.

U samoj ložionici popravljale su se i servisirale lokomotive. Ložionica je imala veliku modernu polukružnu halu namenjenu za smeštaj i izvođenje parnih lokomotiva na kolosek, novu okretnicu i administrativnu zgradu.

Ložionica je podignuta u armirano betonskoj konstrukciji, tipa polukružnih ložionica, a 31 mesto je služilo za smeštaj i izlazak na stanične koloseke parnih lokomotiva sa novom okretnicom ispred.

U ložioničkom kompleksu nalazile su se kovačnica, strugara, mehanička radionica, livnica, služba za vuču i fabrika gasa (zgrada za omekšavanje vode) i drugi prateći objekti (magacini, toaleti, trpezarija, zimska bašta, stan za čuvara, stolarske i bravarske radionice, elektroradionica, transformator, ugljene rampe).

Prelazak preko okretnice, odnosno komunikacijsku vezu između ostalih objekata u ložioničkom kompleksu činio je pešački most.

Što se tiče Vodotornja, tik uz kog je izgrađena Gazela, tokom istorije bila je uobičajena izgradnja vodotornjeva za različite namene. Tokom prve polovine 20. veka ovakve građevine za snabdevanje lokomotiva vodom bile su neophodne za održavanje železničkog saobraćaja, i u to vreme je bilo uobičajeno da se nalaze pored koloseka, navodi se u konkursu.

Na mestu današnjeg Vodotornja su se, u stvari, smenile tri građevine. Prva je nastala pre Prvog svetskog rata, ali je razorena tokom ratnih operacija. Prema projektu koji je realizovan od 1924. do 1926. godine, na istom mestu je izgrađen novi Vodotoranj, jer je potreba održavanja železničkog saobraćaja bila u stalnoj ekspanziji.

Ratne operacije tokom Drugog svetskog rata ponovo su oštetile građevinu, pa je odmah posle okončanja sukoba usledila obnova. Obnovljena je stara građevina, ali je dobila znatno drugačiji, savršeniji oblik, i on postoji na ovom mestu od 1945. godine.

Nezvanični podaci govore da je u projektovanju onog tornja koji je postojao između dva rata učestvovao i besmrtni Milutin Milanković. Milutin Milanković je dao ogroman doprinos astronomiji, ali je bio i izuzetan građevinski inženjer. Pouzdano se zna da je upravo Milanković bio projektant hangara na Starom aerodromu, od kojih je jedan i danas sačuvan. Pa ipak, ne postoje dokumenta koja bi potvrdila njegov učinak u izgradnji ovog tornja.