Aleksandar Halabrin (25) živeo je u malom banatskom selu Janošik. Nestao je 20. marta 2020. godine u Beogradu, a nepuna dva meseca kasnije njegovo telo je pronađeno, slučajno, nadomak glavnog grada. Mara Halabrin sumnja da je njen sin jedna od žrtava u ratu škaljarskog i kavačkog klana. Međutim, policija do danas nije pronašla ubicu.

„Kad god dođem u policiju dobijam isti odgovor – radimo na slučaju, nemamo ništa novo“, priča majka Aleksandra Halabrina za N1.

Odgovarajući na pitanje o ratu škaljarskog i kavačkog klana, Mara Halabrin kaže da joj je sin uvek govorio da sa tim nema ništa.

„Nikad nisam pomislila da je ovo ovako duboko otišlo. Kad sam ga pitala, kao svaka majka, ja sam se plašila zatvora, a ne ovoga što se desilo. On je meni rekao: Ja se ni sa kim ne zameram, ja sam sa svima dobar“, navodi ona.

Prema njenim rečima, policija je saznala od ljudi koje su ispitivali da je Aleksandar bio zatvoren u sebe.

„On je navodno radio obezbeđenje na nekom splavu u Beogradu. Ja sam se protivila tome. On je bio jak, rekoh udarićeš nekog, tebe će neko da izazove, uradićeš nešto“, priča Mara Halabrin.

Dodaje da se vratio kući mesec i po dana pre nestanka, ali da je svaki dan išao za Beograd. Kaže da je stekla utisak da je „morao da ide“ i da sumnja da je radio sa drogom.

„Delovao mi je kao da mu je svega dosta. Kao da je hteo da se makne od nečega. Najviše sam sumnjala da iza njega neko stoji. Bio je ponosan i jako inteligentan, govorio je dosta jezika, a u policiji sam saznala da je i dosta putovao, posebno u Češku“, kaže ona i dodaje da je neposredno pred nestanak njen sin bio u Mađarskoj.

Drug njenog sina ga je, kaže, odvezao autom za Beograd, ali ističe da sa njim nikada nije pričala. Navodno je policiji rekao da ga je samo odvezao na Banjicu i da je sedeo u autu.

„Aleksandar se našao sa tim drugom na Banjici. Momak koji ga je odvezao tamo je pitao da li da ga sačeka, ali mu je Aleksandar rekao da će ga pozvati da dođe po njega“, navodi Mara Halabrin i dodaje da nije saznala kojim povodom je otišao na Banjicu.

Navodi da je njenom sinu prethodno greškom poslata jedna glasovna poruka, ali da je, iako mu je bilo nešto sumnjivo, otišao za Beograd.

Halabrin kaže da je sinu tog dana poslala poruku u 12.40 časova sa pitanjem da li je dobro, a tri sata kasnije novu poruku koju nije primio.

„To je bio petak, ja sam slučaj prijavila policiji u ponedeljak, 23. marta“, kaže Halabrin i dodaje da ju je zvao samo Nenad Alibegović, zvani Alibeg, poznat kao vođa jedne navijačke grupe, koji je više puta ranjavan.

Kaže da joj je Alibegović savetovao da ide u policiju i prijavi nestanak sina.

„Bio je uznemiren, kaže možda ga negde drže, možda su ga negde vezali. Pitala sam ko bi ga držao, rekao je da ne zna. Rekla sam to policiji“, navodi ona i ističe da policija u Bulevaru despota Stefana nije htele u dva navrata da je primi.

Dodaje da je nedavno išla da pita policiju zašto njen sin nije tražen.

„Zašto nisu pregledane kamere, nijedna nije pregledana. Rekli su mi da se to briše, kamera ako nije kvalitetna ili nešto, kažu to se briše. Inspektor u Pančevu je pitao da li sam tražil da se pregledaju kamere. Pa je li ja treba da tražim da se pregledaju kamere? Policija nije zvala njegovog druga iz Novog Sada ni na informativni razgovor“, kaže Halabrin.

Mara Halabrin kaže da telefoni njegovog sina nisu pronađeni, ali tvrdi da se nakon njegovog nestanka „menjao Instagram“ – broj pratilaca, kao i broj onih koju su zapraćeni sa tog naloga.

Telo Aleksandra Halabrina je pronađeno 16. maja, a nedelju dana kasnije je počela obdukcija. Njoj su vest javili 20. maja, kaže. Obdukcija je potvrdila da je Aleksandar usmrćen metkom u glavu.

„Telo je pronađeno u Sopotu, selo Parcani. Našao ga je čovek koji je čuvao stado, kad je čuo lavež psa“, kaže Halabrin i dodaje da je tri nedelje nakon toga, na mestu gde je bilo sakriveno telo, nađen i pasoš njenog sina, kao i sat koji nije pripadao Aleksandru. Kaže da je tako načinjen propust na uviđaju i da je osoba odgovorna za to kažnjena.

Mara Halabrin kaže da je kod tužioca poslednji put bila nakon hapšenja grupe Veljka Belivuka, sa pitanjem da li je nestanak nejnog sina povezan sa onim što je ta grupa činila.

„Nemam utisak da se približavaju ubici mog sina. Jedino ako je Belivuk, ako se nešto… Oni meni stalno govore da je vrlo moguće da se ni ne nađe ubica. Jer, telo je dosta kao bilo u zemlji, biološki trag nisu nikakav našli. Dešavalo se da posle mnogo godina neko ne može da ćuti pa dođe i ispriča, neko ko zna, a verujem da neki znaju, možda neki za koje je msilio da su mu drugovi, a u stvari mu nisu bili“, naglašava Mara Halabrin i navodi da poverenja u policiju nema.