Majke ubijenih devojčica u Ribnikaru: Trećeg maja Srbija je morala da stane – godina bez iskoraka

Vesti 23. apr 202419:59 > 22:26 40 komentara

Uskoro se navršava godinu dana od masovnih ubistava koja su se 3. i 4. maja 2023. desila u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i selima Malo Orašje i Dubona. U samo dva dana, izgubljeno je 19 života, a 18 je ranjeno. Godinu posle tragičnih događaja, još se kao društvo nismo suočili sa njima, niti je iko preuzeo odgovornost. Ništa se nije promenilo. Srbija je morala tada da stane jer je to bila poslednja šansa da društvo da napravi iskorak, rekle su Ninela Radićević i Milanka Negić, majke ubijenih devojčica Ane Božović i Sofije Negić na tribini "Škola za sve nas" u Novom Sadu.

„Treći maj je bio poslednja šansa društva da da napravi iskorak, da bude iznad politike. Tog 3. maja svako u zemlji je morao da stane i kaže – čekaj, mi smo došli u situaciju da nam decu ubijaju u školi. Svako je morao da digne glas i kaže – ne može! Moja Ana je ubijena jer je bila dežurna, a Sofija jer je istrčala iz fiskulturne sale da vidi šta se dešava. Obe su slučajno bile tu, i na žalost to je moglo je svakom detetu da se desi. I zato je Srbija morala da stane, moralo je sve da stane, da se ta energija oseti, da je oseti i vlast i da shvati da to tako dalje ne može“, rekla je rekla je Ninela Radićević, mama ubijene Ane Božović.

Ona je navela i da se masovno ubistvo koje se desilo samo dan kasnije 4. maja u selima Dubona i Malo Orašje možda ne bi desilo u drugim okolnostima.

„Verujem da se ne bi desilo masovno ubistvo u selima Dubona i Malo Orašje da je bilo prave reakcije tog 3. maja. Mi smo kao roditelji gledali samo par dana kasnije kako se deca vraćaju u tu istu školu, a roditelji sebi govore kako će sve biti uredu – kako će sve biti uredu, tako što će se počistiti krv sa hodnika – pa o čemu mi pričamo. I to smo čuli od roditelja dece koja su bila sa Anom i Sofijom u razredu. Ti roditelji koji su 10. maja pustili decu u školu su se najviše ogrešili o svoju decu. Mislim da je to staršno. Ni sada se ne govori o posledicama tog brzog povratka u školu i kreiranja atmosfere – kao da se ništa nije desilo. Ta atmosfera dolazi iz politike, ali mi građani smo morali da kažemo – ne desilo se, ništa nije isto i ne može da bude isto“, rekla je Ninela Radičević.

Godina bez ijednog iskoraka

Milanka Negić, mama ubijene Sofije Negić u Ribnikaru kaže da se od prošlogodišnje tragedije ništa nije promenilo u društvu.

„Godinu dana posle trećeg maja, teško mi je da se setim da se ikakav pomak desio. Jedno se desio kraj školske godine. Smatrali smo da su sva deca, na neki način stradala, i imali smo ideju da se pokrenu razna udruženja, društva, kult ustanove da bi deca bila zbrinuta do 20. juna i kraja školske godine. Hteli smo da se deca izmeste iz tog prostora, da ih zagrlimo, da ih pustimo da se izvrište ili isplaču, šta god da treba. Da fokus preko leta bude na njima, ali se ništa od toga nije desilo. Ono što se desilo jeste da su se podele, koje su već postojale produbile, nastale su nove podele, i među roditeljima u Ribnikaru ali i u širem društvu“, rekla je Milanka Negić.

Ona je istakla da se desilo upravo sve suprotno od onoga što je trebalo da se desii.

„To je poražavajuće, i propušteno je mnogo toga. Sva su deca istraumatizovana i jedina ispravna odluka bila je da se izmeste u drugi prostor, jer mesto zločina, mrak i atmosfera koja vlada oko tog prostora nisu zdrava za decu. Atmosfera u toj školi ni sada nije dobra, tamo je 960 dece koja će sutra biti članovi našeg društva. Nije fer što je dozvoljeno roditeljima da se džapaju, država je trebala da reaguje i donese odluku“, istakla je Negić.

Sve se pretvorilo u rijaliti

„Propušteno je da se otvori pitanje odgovornosti, ne krivične i građanske, već ljudske, svakog pojedinca. Nije se desio iskoraka kod svakog kod nas. Ljudski je kada se tako nešto desi da razmislite, analizirati i sebe i da se pokrenete jer smo svi na neki način odgovorni što smo došli do toga da se ovako nešto desi. U Duboni i Malom Orašju okolnosti su bile drugačije nego u Ribnikaru, ali sve je to proizvod društva. Ni jednu temu kao društvo nismo otvorili. I mediji su propustili šansu, nije bilo tribina, okruglih stolova“, rekla je Sofijina mama Milanka Negić.

Sada, kako se bliži godišnjica, rekla je ona, „ne možemo da se odbranimo od novinara, pitaju nas gde smo posle godinu dana“.

„Ima i medija koji su smislili da sada prave emisije o našoj deci, o Draganu… ne razumem. Prošlo je 12 meseci, niko nije smislio ništa bolje, već nas zovu da dođemo i da sada pričamo šta želimo. Niko nije osmislio ništa što bi se u kontinuitetu radilo jer mislim da je to važno, ne meni lično, ja ću moje dete nositi sa mnom dok sam živa, ali mislim da je važno za društvo. Nije bilo napretka u obrazovnom sistemu, niko više nije srećan u školi, ni deca ni nastavnici. Ne želim da verujem da ne postoji način da se napravi da škola bude udobnije mesto za sve. Društvo mora da se pokrene i pošalje poruku da je to važno i da ćemo uspeti to da realizujemo“, istakla je Milanka Negić, mama ubijene Sofije Negić u Ribnikaru.

Tribina „Škola za sve nas“ održana je u Novom Sadu i na njoj su govorili: Milanka Negić, mama ubijene Sofije Negić; Ninela Radićević, mama ubijene Ane Božović; Aleksandar Baucal, psiholog; Slobodan Cvejić, sociolog; Branislava Kostić, doktor nauka bezbednosti i Marko Oljača iz društva „Koraci“.

Da smo nešto naučili…

Da smo nešto naučili, onda bismo imali radikalno drugačija ponašanja u različitim segmentima društva, u različitim društvenim i političkim institucijama. Mi tome do danas ne svedočimo“, rekao je Oljača.

Ponovio je da je u Srbiji nasilje sve „i škola, i porodica, i crkva, i zemlja, i voda“ i da institucije ne postoje, zbog čega se može očekivati samo da se problemi koji postoje dodatno produbljuju i postaju sve gori.

Psiholog Aleksandar Baucal ocenio je da se u školama u Srbiji na različite oblike verbalnog i fizičkog nasilja uglavnom reaguje negiranjem, te da je dominantna praksa zataškavanje, sa jedinim ciljem da se stvori impresija da smo rešili neki slučaj.

U takvoj situaciji nasilje se ponavlja ali to više nisu samo mali oblici naslja između učenika, kaže Bucal, nego se onda pokreće i nasilje učenika prema nastavnicima.

„Mi na kraju samo gomilamo atmosferu nasilja i, sa druge strane, strategiju zanemarivanja. To je jedna jako opasna kombinacija“, naveo je Baucal.

Sociolog Slobodan Cvejić upozorio je da su za nasilje u društvu u velikoj meri odgovorni mediji, posebno oni koji imaju rijaliti programe, a da je građanima teško da izgrade mehanizme kojima bise oduprli nasilju.

Sve što se događa u društvu, to sveprisutno nasilje, direktno je indukovalo ono što se desilo u Ribnikaru, ocenio je on.

Naveo je da strah „stavlja ljude u hibernaciju“ i „onesposobljava ih da stupe u akciju“, a da u našem društvu postoje i „menadžeri straha“ koji znaju kako se njime upravlja.

„Možete da vidite da naši političari, jedan od njih više nego ostali, konstatno produkuje neprijatelje o kojima moramo da razmišljamo, zato što na taj način obnavlja mehanizam koji ljude drži zarobljenim“, kazao je Cvejić.

Branislava Kostić, dotor nauka bezbednosti, istakla je da je neophodno uložiti ozbiljan napor da se nađe način da se pitanje nasilja u školskim zajednicama i među mladima počne tretirati kao ozbiljna tema, na koju nauka i struka imaju neke odgovore.

„Nijedan keramičar ne može da zna koje su sve analize radili poslednjih 40 godina po belom svetu da bi stali na kraj tom zlu. Ne moramo uvek izmišljati rupu na saksiji, hajde da prepustimo stvarnim stručnjacima“, rekla je ona.

Istakla je da se ne sme dozvoliti da vlast svojim ad hoc rešenjima gura probleme „kao na fliperu, na jednu ili drugi stranu“.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare