"Mešanje Rusije, pad režima, jačanje represije...": BCBP identifikovao potencijalne ishode krize u Srbiji

Od novembra 2024. Srbija se suočava sa najdubljom političkom, društvenom i institucionalnom krizom od dolaska Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke (SNS) na vlast 2012. godine, piše BCBP.

Tragedija u Novom Sadu – kada je nadstrešnica železničke stanice pala i usmrtila šesnaest osoba – izazvala je široko rasprostranjeno ogorčenje i masovne proteste protiv korupcije i nekažnjivosti vlasti.

Od samog početka, odaziv na proteste naglo je porastao širom Srbije. Demonstracije su se brzo proširile iz Novog Sada na Niš i Kragujevac, a kulminirale su u Beogradu 15. marta, gde su nezavisne procene procenile prisustvo između 300.000 i 500.000 građana – što predstavlja najveće javno okupljanje te vrste u Srbiji u poslednje tri decenije.

Novi preokret dogodio se 5. maja, kada su studenti javno zahtevali prevremene izbore. Vlada je odgovorila hapšenjima, a predsednik Vučić je kategorično izjavio da se izbori neće održati pre kraja 2026. godine – čime su zatvoreni svi institucionalni kanali za dijalog ili kompromis.

Nakon masovnog beogradskog protesta 28. juna, represija je naglo eskalirala.

Šta se može dalje desiti?

BCBP vidi pet scenarija koja mogu dovesti do rešenja društvene krize, navedeno je u istraživanju "Politička i institucionalna kriza u Srbiji: mogući scenariji".

Prvi scenario - "Produženi zastoj"

Vlada ne uspeva da ispuni zahtev za prevremene izbore, koji su izraženi od strane studenata i šire javnosti, u okviru vremenskog okvira predviđenog ovim scenarijem, piše BCBP. Protesti povremeno i spontano izbijaju, ali postepeno gube zamah. Režim primenjuje strategiju kontrolisane represije – ciljane odmazde protiv univerziteta, nastavnika, studenata i članova sudstva.

Istaknuti demonstranti i studentski lideri, identifikovani kao organizatori, bivaju uhapšeni, često zadržavani u proizvoljnom pritvoru, što služi i kao kazna i kao sredstvo odvraćanja. U odsustvu trajne mobilizacije na ulici, vlada konsoliduje kontrolu nad ključnim institucijama. Veliki broj nastavnika srednjih škola, zaposlenih na univerzitetima i profesora biva otpušten, dok se u bezbednosnom aparatu odvija „tihi progon“ kroz internu represiju i prinudne testove lojalnosti.

Ipak, kako navodi ova organizacija, uprkos naizglednoj konsolidaciji režima, ovaj scenarij ostaje inherentno nestabilan.

Njegova održivost, kako se navodi, zavisi od sposobnosti vlade da obezbedi rezultate koji zadovoljavaju ključne međunarodne aktere – pre svega EU, a u manjoj meri i Sjedinjene Američke Države – čak i bez istinskih reformi. Simbolični gestovi, poput obnove saradnje u oblasti energetike ili ograničenog distanciranja od Rusije, mogu privremeno smiriti spoljne partnere. Ipak, piše BCBP, ravnoteža je krhka: bilo koji unutrašnji šok – kao što je novi incident koji izazove masovnu mobilizaciju – ili spoljašnji poremećaj u sve nestabilnijem geopolitičkom okruženju mogao bi brzo gurnuti zemlju ka obnovljenoj represiji ili novoj fazi eskalacije krize.

Drugi scenario - EU kao posrednik

Nakon posete predsednice Evropske komisije, Ursule fon der Lajen, Srbiji, Evropska unija iznosi konkretan predlog za dijalog sa ciljem rešavanja političke i institucionalne krize u zemlji – koji prevazilazi dosadašnje ograničeno angažovanje u pitanjima kao što su regulator medija (REM), izbori ili pregovori o pristupanju, navodi se u istraživanju. EU uvodi set vanrednih instrumenata i mera kako bi prevazišla krizu, pozicionirajući se kao glavni spoljašnji akter u upravljanju političkim zastoju u Srbiji.

Ovaj scenario mogao bi se ostvariti pod dva uslova: ili nakon nasilnih sukoba usled štrajka glađu Dijane Hrke i zastoja ispred prorežimskog kampa ispred Narodne skupštine u Beogradu, ili ako Srbija ostane zarobljena u zastoju opisanom u Scenariju 1 – gde se režim drži vlasti po svaku cenu, politički sistem je paralizovan, a formalni politički procesi su potpuno stali, navodi se u istraživanju.

U oba slučaja, kako piše, erozija poverenja javnosti u institucije i gotovo potpuna paraliza formalnog političkog života čine istinski dijalog nemogućim, ostavljajući situaciju inherentno nestabilnom.

U oba slučaja, režim izlazi oslabljeni i prinuđeni da prihvati posredovanje EU – bilo zbog hitne potrebe za pristupom fondovima EU, bilo u potrazi za spoljašnjom legitimnošću kako bi stabilizovao unutrašnju situaciju. U ovom kontekstu, uloga EU se širi van okvira posredovanja između vlade i opozicije: ona postaje ključna u obnovi samog političkog procesa – oživljavajući kanale komunikacije među fragmentiranim akterima i ponovo uspostavljajući minimalne institucionalne uslove neophodne za kredibilne izbore.

Treći scenario - intenziviranje represije i nemira

Vlada pribegava oštrijoj represiji – prebijanjima, masovnim hapšenjima i nasilnom razbijanju protesta. Umesto da uguši neslaganje, ove taktike podstiču dalju eskalaciju i masovnu mobilizaciju. Protesti se povećavaju po broju učesnika, ali ostaju haotični i bez jasno definisanih lidera. Civilno društvo povlači se u defanzivnu poziciju, iako njegova simbolička važnost raste, služeći kao moralna protivteža državnom nasilju.

Rusija jača režim, kako piše, kroz svoju antidemokratsku retoriku o „obojenim revolucijama“, pružajući bezbednosnu, logističku, tehničku i medijsku podršku, istovremeno podstičući mobilizaciju krajnje desničarskih grupa. EU preusmerava fokus sa reformi na upravljanje krizom, navodi se.

BCBP navodi da ovaj scenario ima tri moguća ishoda:

• Intervencija EU (prelazak na Scenarij 2): EU, odlučna da spreči potpunu destabilizaciju Srbije i širenje krize u regionu, interveniše kao posrednik, pokrećući dijalog o krizi i napore za stabilizaciju.
  
• Produžena represija i regionalna nestabilnost: EU se ograničava na osude bez konkretne akcije, što dodatno jača osećaj nekažnjivosti režima i produbljuje krizu. Bespravnost se širi, a nasilje preti da izbije na severu Kosova – bilo kao namerna distrakcija koju organizuje Beograd, bilo kao reakcija na nepredvidiv potez Prištine. Ovaj ishod prvenstveno služi interesima Rusije, diskreditujući Zapad kao garant bezbednosti i ističući njegovu nesposobnost da upravlja balkanskom nestabilnošću. Režim koristi ovakve incidente kako bi skrenuo pažnju sa unutrašnjih nemira.
  
• Kolaps režima: Rastući nemiri i fragmentacija elite dovode do raspada bezbednosnog aparata i eventualnog pada režima. Posledice donose vakuum moći, obeležen podeljenim bezbednosnim sektorom, pravnom paralizom i konkurentnim akterima koji se bore da definišu post-Vučićev poredak.

Četvrti scenario - prevremeni izbori

Pod sve većim pritiskom – i kada predsednik Vučić proceni da je pokret protesta izgubio zamah, a da su i njegova lična rejting ocena i rejting SNS-a oporavljeni – on raspisuje prevremene izbore. Glasanje se predstavlja kao potvrda stabilnosti i povratak normalnosti, omogućavajući vladi da ponovo preuzme kontrolu nad političkim narativom, navodi se.

Potencijalni ishodi:

1. Politički vakuum: Režim gubi sposobnost da održi kontrolu, institucije prestaju da funkcionišu efikasno, a ni opozicija, ni studenti, ni civilno društvo ne uspevaju da artikulišu održivu alternativu. Rezultat je period produžene nestabilnosti i neizvesnosti.
   
2. Pregovorni prelaz: Mirna primena vlasti ostvaruje se kroz dogovor o tehničkoj prelaznoj vladi i novim izborima pod posredovanjem EU. Takav prelaz mogao bi stvoriti prostor za obnovu vladavine prava, institucionalnog integriteta i slobode medija.
   
3. Kolaps režima: Eskalirajuće nasilje i represija ne uspevaju da uguše neslaganje, već okupljaju građanski otpor i na kraju dovode do pada režima. Međutim, nagli pad vlasti nosi rizik fragmentacije bezbednosnog sektora, pravne paralize i političkog vakuuma u kojem se više aktera bori za kontrolu post-Vučićevog poretka.
   
4. Konsolidacija režima: Kombinacijom represije, pojačane kontrole nad ključnim institucijama i uspešnog upravljanja narativom, režim uspeva da prebrodi krizu. Opozicione snage, uključujući studente, postaju fragmentisane ili diskreditovane; prostor civilnog društva se dodatno sužava, a međunarodni akteri se vraćaju politici pragmatičnog angažmana. Iako se stabilnost može obnoviti, to bi bilo po cenu dubljeg autoritarizma i smanjenih izgleda za demokratsku obnovu.

Ovo nisu odvojeni scenariji, kako piše, već potencijalni ishodi koji bi mogli proizaći iz bilo koje od prethodne četiri putanje – u zavisnosti od toga kako se ključni pokretači razvijaju i koje odluke donose glavni domaći i međunarodni akteri.