Mila Pajić: Suđenje je deo političkog postupka, želeli su da nas sklone sa ulica

"Poništili su nam lične karte i pasoše, raspisali nacionalnu poternicu. Za šta? Za delo koje su oni izmislili. Početak ovog suđenja ne razlikuje se od bilo kog njihovog dosadašnjeg postupka. Cilj im je da budemo osuđeni, da nikada ne možemo da se vratimo u zemlju, da u dvadesetim godinama života imamo krivični dosije, da nas na pet godina sklone u zatvor – bez ikakvog pokrića, bez ikakvog dela, bez krivice, bez zakona", izjavila je za Danas Mila Pajić.

Nastavak suđenja za navodni pokušaj rušenja ustavnog poretka protiv Mile Pajić i još 11 studenata i aktivista, odložen je prošlog meseca za februar. Ona je trenutno u izgnanstvu.

Na pitanje kakav je život u inostranstvu, i pod takvim optužbama, Pajić kaže da joj nedostaje kuća.

"U martu mi nije bilo ni na kraj pameti da ću ikada otići iz Srbije. Uvek sam verovala da postoji razlog zašto sam baš tu rođena, zašto baš tu odrastam i da nema nikakvog smisla da odem negde drugde, u nešto što nije moje, u nešto gde ne pripadam. Kada smo otišli iz Srbije na festival ZNADU, gde je trebalo da govorimo, nismo znali da se u nju nećemo vratiti. Pošla sam sa jednom torbom i sećam se da sam razmišljala kako sam konačno naučila da se pakujem, jer nisam ponela previše stvari. Nisam znala da ću morati da preselim ceo život. Čudno je od samog početka. Moraš da radiš osnovne stvari da bi preživeo — da jedeš, da prošetaš, da isplaniraš dan, da upoznaš nove ljude. Sve to stvara privid normalnog života", priča.

A onda, dodaje, dođe trenutak kada "taj s kim pričaš sutra ide na fakultet, na posao, na putovanje, a ti ne možeš da studiraš, ne možeš da radiš, nemaš pasoš".

"I koliko god da se trudiš, više ti ne izgleda kao normalan život. Juče sam razgovarala sa ljudima koji su trbuhom za kruhom otišli iz Srbije. Pričamo i kažu mi: 'To je prelazni period. Navikneš se. Prihvatiš. Prestane da ti nedostaje'. Ali razlika je u tome što su oni želeli da odu. Oni su to planirali, spakovali se, krenuli u novi život. Ja sam završila u nepoznatom sa jednom torbom i bez ikakvog plana. Ipak, sve što se nama u egzilu dogodilo u neku ruku je i velika srećna okolnost. Njih šestoro koji su se u tom trenutku našli u Srbiji i proveli mesece, najpre na Klisi, zatim u kućnom pritvoru, nisu imali ni taj privid normalnog života", rekla je Pajić.

Pajić kaže i da ne veruje da će u neko skorije vreme moći da se vrati kući, svojoj porodici.

"A postavlja se i pitanje gde je sada moja kuća? Sve ono što sam u Srbiji imala: fakultet, posao, ljude koji su mi bliski i dragi, u početku sam zamišljala kao nešto što je samo pauzirano. Kao da me sve to čeka da se vratim, na istom mestu. Ali nije tako. Moje kolege idu na predavanja, sada su već četvrta godina. Prijatelji proslavljaju rođendane, dogovaraju se gde će za Novu godinu. I onda shvatim da ništa od toga nije pauzirano. Ništa me ne čeka. Sve se menja i raste bez mene. Nisam sigurna više ni da je to moja kuća", ocenila je.

Sada, kaže, ima priliku da gradi novu kuću.

O tome kako vidi trenutnu fazu studenske i građanske pobune protiv režima, Pajić kaže:

"Isprobavaju se metode borbe, traže se novi načini, i to je neophodno kako bi se pronašao najefikasniji pritisak. Protivnik je onaj ko ima sve resurse: medije, budžet, institucije, sve poluge moći. Jasno nam je stavio do znanja da planira da vlast drži čvrsto u svojim rukama, da ne namerava da osluškuje potrebe građana i da će učiniti sve što je potrebno da ostane tu gde jeste. Da li će ikada demokratski predati vlast? Naravno da neće, to znamo od početka. Zato je potrebno da istrajemo, da tražimo nove metode, da ispitujemo granice do kojih je vlast spremna da ide i da ne odustanemo ni u jednom trenutku. Verujem da studentski i građanski pokret to dobro razumeju".

"Bez kompromisa"

Podseća i na to da je "sloboda ne dobija, nego se osvaja". "A za to su potrebni vreme, strpljenje, nepokolebljivost i dobre ideje", dodala je.

Poručuje svojim kolegama da se drže zajedno i da imaju jasno definisani cilj.

Na konstataciju da postoje ocene o tome da je intezitet protesta u padu, Pajić odgovara pitanjem: "U odnosu na šta"

"U odnosu na pre pet godina, kada smo imali 2.000 ljudi na ulici? Ne mislim da je pobuna u padu. Mislim da se, kao i svaki živi organizam, sada nalazi u fazi rasta i učenja. Od početka protesta uhapšeno je i privedeno više od hiljadu ljudi. Koliko njih je pretučeno? Koliko njih je i dalje u zatvoru? Pobunjeno je svako selo. I dalje niko nije odgovaralo za smrt 16 ljudi. Ja ne mogu da zamislim trenutak u kom će ova pobuna da prestane. Ovo je hroničan bes, i zahvatio je sve. Iz toga nema nazad", uverena je.

"Paradržava Ćacilend"

Za šatorsko naselje ispred Skupštine Srbije, takozvani "Ćacilend", Pajić kaže da je - paradržava.

"Ta paradržava koju je vlast svojeručno izgradila kao kakav zid tvrđave u slučaju pobune, nije ništa drugo do ispitivanja granica besa i netrpeljivosti građana. Oni time žele da procene dokle smo mi spremni da idemo u ovoj borbi i da nam pokažu dokle su oni spremni da idu. Opozicija je uklanjanjem tih ilegalnih, umazanih ograda, koje čuvaju osuđivani kriminalci, pomerila granicu i pokazala da ta tvrđava koju su nam oteli, nije njihova", rekla je.

Da smo dopustili da nesmetano funkcioniše ta jedna paradržava, na izborima koje će raspisati imali bismo po jednu ispred svakog biračkog mesta, tvrdi Pajić.

"Nisu oni želeli da grade Ćacilend. Oni su želeli da vide koliko će nama trebati da ga srušimo. Ali, kao i sa svim što ova vlast 'svojeručno' izgradi, u jednom trenutku bi se urušilo i samo. Pitanje je samo da li bi opet palo na nečiju glavu", zaključila je Pajić.