Milić je komentarisao dešavanja u šatorskom naselju “Ćacilend” ispred Narodne skupštine Srbije kada je došlo do pucnjave i požara, te da mu sve to ne predstavlja iznenađenje jer vlast koristi iste mehanizme kao i devedesetih.

“Nekako mi to sve nije iznenađenje jer je to već bilo - od Bambilenda do Ćacilenda. Vrlo slični mehanizmi su bili korišćeni i devedesetih”, objašnjava urednik Produkcijske grupe “Mreža” Vlada Milić.

Kaže da ne može da razume zašto je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bitno da postoji “Ćacilend”, kao ni to što je narod “toliko treperljiv prema nečemu što ih ugrožava” bilo da su simpatizeri vlasti ili ne.

“Beograd je totalno razvaljen tim “Ćacilendom”. Situacija u Srbiji je toliko strašna da čovek apsolutno može i u sve da poveruje. Ja mislim da su simpatizeri SNS sasvim ubeđeni da je taj čovek hrvatski špijun ubačen tu, s druge strane ljudi su isto u tome vide da je sve to režija. To je jako opasna situacija za društvo u kome imate situaciju u kojoj nikome ne verujete”, upozorava Milić.

Glišić raspiruje mržnju u glasačkom telu SNS

Ministar Darko Glišić optužio je N1 i njihove novinare da je “N1 praktično regrutovala čoveka koji je pucao ispred parlamenta”, a što Milić tumači kao pokušaj vlasti da “ohrabri svoje glasačko telo”.

“Sem raspirivanja mržnje u svom biračkom telu ja apsolutno ne mogu da razumem zašto se ta vrsta targetiranja dešava, šta je dobit govornika i stranke kojoj pripada, ja to ne mogu da shvatim, ali je to jako opasno”, objašnjava sagovornik N1.

Ocenjuje da je jedan od mogućih ishoda takvih izjava da naviknu javno mnjenje da je “ta televizija opasna i antidržavna i da je apsolutno i u redu da ne postoji”, ali kako kaže, polaže nadu usvojenu Rezoluciju Evropskog parlamenta o Srbiji da vlasti otežaju ukidanje televizija Nove i N1.

Smatra da bi usvojena Rezolucija mogla da načini zaokret, te da “bez obzira što nisu izvršne odluke, one su politički važne”.

"Od stisnute pesnice do krvave šake"

U subotu 25. 10. u 17.20 časova samo na televiziji N1 možete gledati emisiju "Od stisnute pesnice do krvave šake". Za projekat je dobijena i podrška Evrope, a cilj je da se iskoristi bogata arhiva iz devedesetih godina i da se aktualizuju priče poput “sličnosti i razlika između otpora 1998. i studentskih protesta danas”.

“Nemamo medije, nemamo našu policiju, nemamo našu vojsku, pravosuđe, od pre pola godine ni Univerzitet, ako nemamo diplomu ako ne vredi više, nemamo zaista ništa”, izjava je jednog od učesnika protesta devedesetih, a u kojoj Milić prepoznaje dosta sličnosti u današnjici.

“Imamo isto što i te 1998. godine kada je počeo otpor. Nažalost, ta promena, iako je prošlo 28 godina, nije toliko velika. Taj citat, nažalost važi i danas”, kaže sagovornik N1 i dodaje:

“Sličnost je što su se mladi ljudi bunili i borili za bolju Srbiju i to važi za današnje studente. Sličnost je to i što vlast koja je bila 1998. godine nije marila za tu bolju Srbiju, a mogu reći da tako izgleda i danas. Postoje i ozbiljne razlike, da je tada kada je otpor formiran svet već shvatio da Milošević nije faktor mira i stabilnosti i Srbija i mladi ljudi je imala podršku sveta. Mislim da se to u Srbiji danas dešava tek od ove rezolucije o Srbiji, ali to ne mora da znači”, objašnjava urednik

Sličnosti su takođe i u tome što vlasti koriste iste mehanizme kao i tada “jer se vlast brani onim što ima – silom i medijima”.

Napominje da i sadašnja vlast pokušava da uguši autonomiju Univerziteta kao što je to bio slučaj 1998. godine donošenjem Zakona o Univerzitetima, ali da mu se “čini da je to sada odgovor Univerziteta bolji nego tih devedesetih godina”.

Koje su sličnosti i razlike između generacija studenata iz devedesetih i današnje generacije Z u emisiji PG "Mreža" govore univerzitetski profesori Marija Babović i Slobodan Marković i nekadašnji otporaš, danas predsednik Demokratske stranke Srđan Milivojević.