Pred poslanicima u Narodnoj skupštini Srbije nalazi se predlog izmene Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, kojima želi da se zabrani istraživanje i eksploatacija litijuma i bora. Ukoliko bi poslanici usvojili ove izmene, Srbija bi postala prva zemlja u svetu koja je zabranila iskopavanje litijuma.
Zahtev za održavanje vanredne sednice o litijumu podnelo je 86 poslanika opozicije, što je tek jedna trećina ukupnog broja poslanika i nedovoljno da se izmene zakona usvoje.
Kada bi se desilo da i poslanici vlasti glasaju po savesti i na taj način se sakupi neophodna većina, Srbija bi postala prva država u svetu koja bi zabranila iskopavanje litijuma i bora.
Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Vladimir Simić kaže za N1 da nijedna normalna zemlja ne donosi takve zabrane.
On ističe da je dodatna „budalaština“ zabraniti istraživanja i dodaje da od 300 grinfild projekata dva ili tri odu u fazu detaljnijih istraživanja, a od 100 takvih istraživanja u dva ili tri slučaja se razvije proizvodnja.
Jovan Rajić, pravnik iz nevladine organizacije „Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu“ (RERI), kaže za N1 da je zahtev opozicije za zabranom legitiman i da se on pravno-sudskim rečnikom može objasniti kao privremena mera.
„Privremena mera da se spreči trenutna šteta u koju nas gura vlast. Privremena mera kojom bi se sprečilo da dođe do nepopravljive štete za životnu sredinu i ljude koji tamo žive“, objašnjava Rajić.
Zašto bi Srbija bila prva?
Na konstataciju da bi ovakvom izmenom Zakona o rudarstvu i geloškim istraživanjima Srbija bila prva koja bi zabranila istraživanje i iskopavanje litijuma, Rajić kaže da je to – logično.
Naime, objašnjava da evropske zemlje koje imaju zalihe litijuma odluke donose strateški i na nivou cele države, dok je u Srbiji, prema rečima našeg sagovornika, odluku doneo jedan čovek.
Navodeći kao primere Nemačku ili Francusku, on kaže da su odluke od iskopavanju litijuma donete demokratski i to od strane institucija koje su se bavile strateškim planiranjem za narednih 50 godina.
Upitan da li bi eventualna zabrana iskopavanja bila održiva, Rajić kaže da je to teško prognozirati i podseća da smo mislili i da je moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji trajan, a da se sve češće govori o njegovom ukidanju. Napominje da su u pitanju strateške odluke, koje je tehnički i pravno lako i doneti, ali i poništiti.
Kako su druge države rešile pitanje litijuma
Iskopavanje litijuma u celom svetu sa sobom nosi niz kontroverzi, posebno u zemljama u razvoju.
Procenjuje se da se u Africi nalazi pet procenata svetskih rezervi litijuma, a ova ruda se za sada vadi samo u Namibiji i Zimbabveu, dok se u Kongu, Maliju, Gani, Nigeriji, Ruandi i Etiopiji vrše istraživanja.
Zimbabve, Namibija i Tanzanija zabranili su izvoz sirove, neobrađene rude, nastojeći na taj način da zarade na dodatoj vrednosti minerala koji danas nazivaju „belim zlatom“.
Vlada Zimbabvea je u avgustu ove godine navela da je izgubila milijardu i 700 miliona evra jer je izvozila sirovu rudu i da je sada cilj da razvije sopstvenu proizvodnju litijum-jonskih baterija.
I pored zabrane, velike količine sirove rude izlaze iz Zimbabvea i to preko kompanije povezane s vojskom koja ima specijalnu dozvolu za izvoz rude u Kinu.
Monopol na iskopavanje litijuma u Africi ima Kina, a kako je pisao Dojče vele – četiri petine svog litijuma iskopanog u Africi biće iz projekata u kojima Kina učestvuje, makar i delimično.
Čile je imao drugu strategiju – da nacionalizuje industriju litijuma u cilju unapređenja ekonomije i zaštite životne sredine.
Predsednik Čilea Gabrijel Borić najavio je 2023. godine da će budući ugovori vezani za litijum biti sklapani samo kao javno-privatna partnerstva, pod kontrolom države. To znači da će u zemlji sa najvećim svetskim rezervama litijuma s vremenom kontrola nad ovim resursom biti preneta sa industrijskih giganata SQM i Albemarle na posebnu državnu kompaniju.
Namera Borića bila je i da rudarenje u Čileu unapredi u proizvodnju baterija u toj zemlji.
Kada su zabrane eksploatacije u pitanju, pionir je bila Francuska, koja je 2017. donela zakon kojim se do 2040. godine zabranjena eksploatacija i prerada nafte i prirodnog gasa.
Prema tom zakonu, postojeće dozvole za bušotine neće biti produžene, a nove se neće izdavati. Ipak, ova zabrana je bila više simbolička nego što je imala nekog velikog efekta jer je Francuska u to vreme samo jedan posto potreba za naftom i gasom podmirivala iz sopstvene proizvodnje, dok je ostatak dolazio iz uvoza.
El Salvador je 2017. godine zabranio rudarenje metala zbog negativnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje stanovništva. Aktivisti za zaštitu životne sredine se plaše da se vlada sprema da odluku poništi i u posao uvede strane investitore.
U Gvatemali takođe postoje zahtevi da se zabrane i zatvore rudnici metala, zbog malog doprinosa državnoj ekonomiji, a ogromne štete koju proizvode.
Australija je ovog leta zabranila iskopavanje uranijuma, ali ne u celoj zemlji, već samo na terotirijama na kojima živi domorodačko stanovništvo koje se rudarenju protivi.
Australijski premijer Entoni Albaneze je ovu odluku doneo pošto je Rio Tinto 2020. godine uništio 46.000 godina stare pećine Aboridžina.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare