Muzej Aljube u Lisabonu - svedočanstvo višedecenijske diktature

"Cilj osnivanja muzeja je da očuva sećanje na borbu i stradanja, na teška vremena, ali i uzbudljive trenutke otpora i konačno - na pobedu nad silom i nasiljem”, piše između ostalog u muzeju Aljube, koji je za vreme Salazarove vladavine bio zatvor gde su zatvarani njegovi politički protivnici.

Salazar - tiranin, “ekonomski mađioničar” i nacionalista

Nakon što je vojnim pučem 1910. godine, Portugaliz monarhije transformisan u republiku, usledio je Prvi svetski rat, posle kojeg se ta zemlja suočila sa teškom ekonomskom situacijom.

To je, između ostalog, omogućilo desnici na vojnim udarom 1926. godine na vlast dovede, najpre generala Gomeza da Kostu, a potom generala Karmonu (António Óscar de Fragoso Carmona.)

Godinu dana pošto je 1928. godine postao predsednik Portugala, Karmona je dao značajna ovlašćenja tadašnjem ministru finansija - Antoniju Salazaru, koji je 1932. postao premijer i na toj funkciji ostao do 1968. godine.

Po mišljenju mnogih, Salazarov režim nije bio fašistički, ali je imao sve osobine diktature, koju su karakterisali, između ostalog, ukidanje parlamentarizma, nacionalizam, progon političkih protivnika, cenzura, kontrola medija, dok je važno sredstvo njegove vladavine bila tzv.politička policija.

Salazar nije otvoreno podržao ni Hitlerani Musolinija, ali je pokazivao mržnju prema socijalizmu i komunizmu, dok je nacionalizam, oličen u njegovoj kontroverznoj rečenici iz 1929. godine - “Sve za naciju, ništa protiv nacije“ bio jedna od glavnih slogana njegove politike. Ustavom iz 1933. godine osnovao je “Novu Državu“ (l’Estado Novo) koju su snažno podržavale crkva i vojska.

Imao je uspeha u poboljšanju ekonomskog stanja zemlje, a to je, prema podacima sa sajta lutte-ouvriere, postigao tako što je smanjio državnu potrošnju, nametnuo nove poreze i štednju. Na istom sajtu se dodaje da je do 1929. godine, uravnotežio budžet Portugala - što je i razlog zbog kojeg ga neki i danas (ironično) nazivaju “ekonomskim mađioničarem”.

Glavna poluga njegove vlasti bila je politička policija, osnovana 1933. godine, koja je do kraja gotovo četvorodecenijske diktature u Portugalu, imala nekoliko imena, a najpoznatija je pod nazivom Polícia Internacional e de Defesa do Estado (PIDE.)

Uloga studenata

Uprkos političkoj policiji, čiji je zvanični zadatak bio „bezbednost zemlje i društva", a zapravo - očuvanje političkog i društvenog poretka, Salazarovi politički protivnici koristili su svaku priliku da mobilišu građane u borbi protiv diktature.

Studenti u Portugalu mobilisali su se već tridesetih godina, kada su osnovali Antifašistički akademski blok. Organizovali su 1940. godine štrajk zbog porasta troškova i osnovali Omladinski pokret demokratske unije (Movimento de Unidade Democrática (MUDJ.) Tokom 1956. i 1957. godine uspeli su da se izbore protiv zakona koji je imao za cilj da akademska udruženja stavi pod kontrolu vlade.

Zbog otpora koju su pružali diktatorskom režimu, stotine njih bili su uhapšeni i izloženi torturi, od koje su neki umrli. Ali, mnogi pripadnici upravo tog studentskog pokreta, kasnije su činili deo demokratske vlade koja je na čelo Portugala došla posle 25. aprila 1974. godine, objašnjeno je u muzeju Aljube u Lisabonu.

Muzej kao rekonstrukcija

Muzej Aljube, smešten u centru Lisabona, bio je zatvor od 1928. do 1965. godine u kome su bili pritvarani Salazarovi politički protivnici. On je potresno svedočanstvo o Salazarovoj diktaturi, o sudbini njegovih političkih protivnika, ali i slavljenju otpora običnih ljudi, opozicionara i studenata - koji je kulminirao 25. aprila 1974. godine, kada je mirnom, Karanfilskom revolucijom svrgnut diktatorski, a po nekima, i tiranski režim u Portugalu.

Cenzura

Politička policija, objašnjeno je u muzeju Aljube, blisko je sarađivala sa službama za cenzuru, pre svega tako što je nadzirala štampane medije, izdavače, knjižare, koji su bili viđeni kao sumnjivi, i tako što je oduzimala svaki materijal koji bi procenila kao subverzivan.

To nisu bila samo izdanja političke prirode, nego sve publikacije za koje se smatralo da ugrožavaju poredak Salazarove Nove države.

Na strane novinske agencije posebno se pazilo, kao i na druge medije za koje se smatralo da su, u najmanju ruku, nezadovoljni režimom u Portugalu.

Zato su ogromnu važnost imale slobodne, nezavisne novine, koje su se štampale u tajnosti, i koje su, kako navode kustosi muzeja Aljube, „jedini istinito izveštavali o onome što se dešavalo u zemlji i u inostranstvu“.

U muzeju se može videti kako su izgledale tajne štamparije, u kojoj su štampane novine, flajeri ili saopštenja čije je deljenje, bio jedan od oblika borbe protiv diktature.

Prisluškivanje i kontrola pošte

Jedna od praksi političke policije bilo je prisluškivanje telefona. Uz dozvolu telekomunikacionih kompanija, policija je postavljala sisteme za prisluškivanje u telefone u privatnim stanovima i kućama i na radnim mestima. To je činila da bi potvrdila određene informacije ili dobila nove, koje su nekada služile i kao sredstvo za ucenjivanje protivnika portugalskog režima.

Policija je, u bliskoj saradnji sa nacionalnom poštom, otvarala i pisma. Tek kada su otvorene arhive tajne policije, neka od tih pisam ili paketa stigla su, sa godinama zakašnjenja, onima kojima su bili namenjeni.

Sudbina političkih zatvorenika

Smrt jednog od komunističkih lidera, koji se zvao Militão Bessa Ribeiro, jedna je od paradigmi Salazarove diktature. Ribeiro se tridesetih godina priključio Portugalskoj komunističkoj partiji. Od tada je, kao protivnik Salazarove diktarure, bio uhapšen nekoliko puta. Početkom četrdesetih godina postao je deo glavnog sekretarijata partije, a u zatvorima je, sa pauzama, proveo ukupno deset godina.

Poslednji put uhapšen je 1949. godine. Optužen je da je član „tajne subverzivne organizacije“ - Komunističke partije Portugala. Najpre ga je PIDE zatvorio u Portu, a 10. maja 1949. prebačen je u zatvor u Lisabonu. Tamo je umro 1950. godine, pošto je bio u komi, za vreme koje nije dobio nikakvu lekarsku pomoć.

Sličnu sudbinu doživeo je i António Lopes Almeida, takođe iz redova portugaskih komunista. PIDE ga je uhapsio 16. januara 1949 godine. Prema svedočenjima drugih zatvorenika, podseća muzej Allube, torturi je, bez prestanka, bio izložen puna dva dana.

“Tukli su me 40 sati”, navodno je rekao Almeida, kada je 18. januara 1949. godine premešten u zatvor Aljube, današnji muzej, gde je tri dana kasnije umro u 36. godini.

Uslovi u zatvoru

”Zatvorenici su bivali smešteni u male čelije širine, dva, a dužine jedan metar, gde je vazduh ulazio kroz otvor veličine 15x20cm - koji je često bio zatvoren, dok svetla u ćeliji praktično nije bilo po ceo dan”, navode kustosi lisabonskog muzeja.

Bilans Salazarove diktature su desetine hiljada uhapšenih ljudi, zbog navodnog ili stvarnog političkog protivljenja, među kojima su mnogi umrli u zatvoru u Lisabonu ili u gradovima širom Portugala, a neki u koncentracionom logoru Tarafal.

Među žrtvama Salazarovog režima bio je general i kandidat za predsednika na izborima 1958. godine Humberto Delgado, koji je ubijen 1965. godine, po kome danas nosi ime aerodrom u Lisabonu.

Diktator dobrog imidža

“Nema rasprave o Bogu i vrlini. Nema rasprave o otadžbini i njenoj istoriji. Nema rasprave o autoritetu. Nema rasprave o porodici i njenom moralu”, rekao je između ostalog Salazar u govoru 1937. godine, povodom godišnjice svrgavanja prethodnog režima. Ta izjava kasnije je postala simbol i paradigma vladavine Antonija Salazara.

Diktator koga mnogi nazivaju tiraninom, uspeo je da na međunarodnim nivou stvori dobar imidž, između ostalog i zato što, ne samo da tridesetih godina nije otvoreno podržao Hitlera i Musolinija, nego je i 1949. godine potpisao Severnoatlantski sporazum, čime se Portugal našao među prvih 12 država koje su osnovale NATO savez.

“Tako je uspeo da spasi svoj režim, nanevši udarac protivnicima koji su se suočili sa teškoćama da pod znak pitanja stave Salazarov novi imidž na međunardnom nivou”, kaže Nicolas Bernard u tekstu objavljenom na sajtu geo.fr.

Salazar je 1968. godine dobio moždani udar, što ga je nateralo da se povuče sa vlasti. Na njegovo mesto došao je Marselo Kaitano (Marcello José das Neves Alves Caetano) koji je nekoliko godina kasnije zbačen sa vlasti Karanfilskom revolucijom.

Prema podacima Time-a, Salazar 1969. godine još uvek nije bio svestan da više nije na vlasti. “Niko se ne usuđuje da starcu kaže da je njegova 36-godišnja vladavina gotova “, naveo je Time 1969., godinu dana pre nego što je Antonio Salazar preminuo.

Misija muzeja

Jedna od misija muzeja Aljube, piše na njihovom sajtu, je pokušaj da se u kolektivno sećanje upišu “vrednosti borbe koja se vodila za slobodu i demokratiju”. “To je pokušaj da naša budućnost ne bude amputirana od naše prošlosti” navode kustosi muzeja Aljube u Lisabonu i zaključuju - “ Budućnost se gradi u sadašnjosti, uz sećanje na prošlost”.