N1 proverio šta se nalazi u unutrašnjosti stare Železničke stanice u Beogradu (FOTO)

Kada se priđe glavnom ulazu preko novog platoa, a ispod predimenzioniranog spomenika Stefanu Nemanji nailazi se na zaključana velika masivna vrata, ona ista kroz koja su prošli milioni putnika i doseljenika, kada su prvi put kročili u Beograd.

Sada su zatvorena, a po neki mali razbijeni prozor na vratima dopušta da se zaviri unutra. Na mestu gde se od šaltera išlo ka izlazu mogu se videti naslage višegodišnje prašine, pobacani papiri i sitan otpad. Deluje napušteno i neodržavano.

Nekoliko metara levo od njih, gotovo neprimetan između dva niza stepenica, smestio se beskućnik koji je dremao na prijatnom novembarskom suncu. Na kraju zgrade se nalazi jedna mala otvorena kapija, a pored nje verovatno najpoznatija lokomotiva, ona koja je vukla „plavi voz“.

Poput stanične zgrade i ovaj nekadašnji ponos jugoslovenskih železnica se nalazi u fazi raspada iako je sasvim izvesno da bi ovo istorijsko nasleđe lako moglo da bude bude i turistička atrakcija. Ipak, poslednjih pet godina ova lokomotiva truli. Sve je manje stare boje, a sve više rđe. Oko nje radnici kose travu koja je poprilično narasla. Pored je zgrade Stare pošte koja je poput Stanice napuštena i raseljena.

Gradilište

Na stanicu je moguće ući kroz pomenutu malu kapiju. Umesto nekadašnje vreve, glasova, vike, velikog broja ljudi, obaveštenja sa razglasa, nalaze se gomile iskopane zemlje, šuta, kamenja, montažnih kućica za radnike i opremu, radnici dolaze prolaze, nadzornici pričaju preko telefona, u pozadini su kranovi... Sve što se inače može videti na jednom gradilištu.

U toku je izgradnja još koje hiljade kvadratnih metara skupog stambenog prostora, namenjenog za one koji sasvim sigurno ne zarađuju prosečnu platu, već najmanje nekoliko puta više od toga.

Trenutno se gradi bliže nekadašnjim perifernim peronima, dok je prostor prvih nekoliko perona osim za montažne kućice, služi kao parking za desetine automobila. Kako se ulazi, ko može da uđe nije jasno, niti postoje obaveštenje. Deluje da se parking na blatu i zemlji ne naplaćuje.

Do sada su preživele i dve spomen ploče. Jedna za radnike Železničke stanice koji su dali svoje živote u Drugom svetskom ratu, kao i ploča iz 1970. godine gde se navodi ko je gradio stanicu i kako se razvijala. Od dva koloseka iz 1884. godine, do 10 koloseka, 150 vozova i 45.000 putnika dnevno iz 1970. godine uz napomenu da je 1966. godine proglašena za istorijski spomenik.

Najveći broj vozova zabeležen je 1973. kada su fudbalski klubovi Ajaks i Juventus u Beogradu igrali finalnu utakmicu fudbalskog Kupa evropskih šampiona. Tog 13. maja prošlo je čak 260 vozova. Poslednji polazak desio se 30. juna 2018. godine.

Restoran postoji

Da bi se video ostatak nekadašnje Glavne železničke stanice potrebno je izaći i krenuti u pravcu Karađorđeve ulice, gde se nalazi još jedan prolaz.

Pre njega, na samom ćošku stanice nalazi se jedini uređeni deo zgrade. Prašine nema, vrata nisu zabravljena, kroz prozore je moguće videti lustere koji rade, ali je sve diskretno zamaskirano. Gotovo ilegalno.

Tu je kao i koju godinu ranije restoran, koji makar sudeći po dostavnom vozilu i dalje radi. Drže ga kako "čaršija" odavno zna, ljudi bliskih dananjem režimu, što i ne čudi s obzirom na lokaciju i činjenicu da ništa drugo u zgradi ne radi. Potpisnik ovih redova zatekao se jednom prilikom u ovom restoranu gde su bili i ljudi bliski vlasti i veselili se uz "živu muziku".

Dalje, kada se krene ka ulazu iz Karađorđeve ulice, može se videti još beskućnika ali i kako deluje fizičkih radnika koji kao da čekaju da se neko pojavi i ponudi im posao.

Hol na ulazu iz Karađorđeve sada služi kao mesto za spavanje za nekoliko nesrećnika. Tu su poluraspali dušeci, ćebad, koferi, torbe, stvari, a do nje može da se uđe zahvaljujući razrušenoj kapiji odmah pored.

Na samom ulazi je pobacana gomila đubreta koje tu stoji duže vreme.

Đubreta ima i u staničnoj zgradi, tačno negde iza kafane, a deli ih pregradni zid od cigala. Osim otpadaka, vide se i ostaci reklamnih plakata poput onoga koji preporučuje bežični internet.

Kada se uđe, s desne strane se može videti stari "semafor" na kome su pisao red dolazaka i odlazaka. Zanimljivo je da svi satovi na stanici i dalje rade i pokazuju tačno vreme. Na svom mestu je i poslednja peronska tabla, samo što je iza nje nalaze zemlja, parking, ograda i soliteri, a ne peron i voz.

Nedostaju ljudi

To je sve što je ostalo od nekadašnje Glavne železničke stanice odnosno "štajge" kako su je kolokvijalno nazivali Beograđani. Umesto buke, užurbanosti ljudi, sada se na platou može videti po neki turista ili penzioner, a nekada impresivna zgrada je stešnjena između velikog Stefana Nemanje s jedne i nadolazećih mastodontskih solitera.

Utisak je da osim vozova, na ovm mestu nedostaju i ljudi iako su okolo zgrade sa ogromnim brojem stanova. Da li će oni ali i vlasti, zgradi i okolni udahnuti novi život ili će biti "neko napušteno mesto" pored luksuznih solitera ostaje da se vidi.

Zvanično, novi stanar je Istorijski muzej ali njegovo prisustvo nije vidljivo, osim ako se ne računaju panoi sa fotografijama srednjevekovnih manastira koji leže pobacani oko spomenika Stefanu Nemanji.

Takođe, postavlja se pitanje koliko je stanica adekvatan prostor za tako važnu i zahtevnu instituciju kao što je Istorijski muzej. Ono što se zna jeste da su leta 2021. započeli istražni radovi, a u toku je i priprema projektno-tehničke dokumentacije za adaptaciju, sanaciju i rekonstrukciju.