Ljudi izbegli iz ratom zahvaćene Ukrajine u Srbiji borave u Centru za azil u Vranju. Ambasada Ukrajine saopštila je da je 80 odsto ljudi iz Donjecke oblasti do ovog trenutka napustilo taj deo države zbog rata. U Prihvatnom centru u Vranju, gde su žene, deca i nemoćni stari ljudi, trenutno ima mnogo ljudi iz ove oblasti.
Tonja Fomenko iz Severodonjecka kaže da je u centar stigla 7. aprila sa sedmnogodišnjim sinom. Ima rodbinu u Srbiji, pa govori srpski jezik.
Pročitajte još
„Za sada boravimo ovde, kod nas je rat, ne možemo da se vratimo. Svaki dan čekamo kraj, kad možemo da se vratimo kući. Nadamo se, ali mnogo teško to ide nešto, mi smo mislili to će sve za dve nedelje da se zaustavi, ali…“, kaže ona.
Dodaje da nije očekivala rat ovolikih razmera.
„Ja sam do 12. marta sedela sa sinom u stanu, a kad je eksplodirao stan na 9. spratu, a mi smo na sedmom, morala sam da napustim zgradu. Mnogi su napustili Lugansku i Donjecku oblast, ne znam da li će da se vraćaju, sad nema ni struje ni vode. Ja imam dete, ja ne mogu njega da odvedem tamo. Neće to brzo da poprave, sve je razrušeno“, priča ona.
Kako je rekla, novac su za ova četiri meseca svi Ukrajinci potrošili i pojeli.
„Bogu hvala ovde u smeštaju imamo hranu, baš smo zahvalni na tome, deca idu u školu, u bolnicu nas voze, lekovi su besplatni. Ja sad ne verujem da neki Ukrajinac ima pare“, kaže.
Drugarica joj je, kaže, u Lugansku.
„Pre dva dana su bombardovali. Imam neke komšije tamo, ali nemam kontakt sa njima, jer nema interneta, svetla, struje, ko ode nam javlja vesti iz grada“, kaže.
Kaže da navodi da se „gađaju samo vojni ciljevi“ nisu tačni, jer „nema škole koja nije bila pogođena“.
„Ja sam sedela u zgradi, gde nije bilo vojske, pogođen je deveti sprat. Ja neću ni da slušam propagandu, ima mnogo laži, ne znaš kome da veruješ. Možda ako internet ili struju naprave, nešto ću saznati od ljudi koji su tamo“, kaže.
Govorila je i o eventualnom povratku u Ukrajinu.
„To je moj grad, tamo sam rođena, moja majka je tamo rođena, moje dete, moja kuća je tamo, ali ne znam kako ćemo da živimo i šta će da bude tamo. Ni 10.000 ljudi koji su ostali u Severodonjecku ne znaju“, kaže ona.
Njena deca, kaže, još uče jezik, a sin je završio prvi razred u Vranju.
U centru je organizovana i radionica, gde će, kaže ona, biti kurseva šivenja, manikira, stolarije, crtanja…
„Dva puta nedeljno će dolaziti instruktori, iskustva koja stičemo možemo da iskoristimo da živimo, od nečega treba da živimo“, kaže.
Gorana Ilić iz udruženja građana Sigma plus iz Niša kaže da se u radionici uči srpski jezik.
„Upravo smo razgovarali o načinima kako naša profesorka srpskog jezika iz Vranja predaje srpski, ona slika i piše, da im olakša da nauče što više srpskih reči, da mogu da se snađu u lokalnoj sredini, da odu samostalno do prodavnice, da se druže… Ima divnih žena, imamo slikarku, ženu koja sjajno šije, hemičare, doktore nauka… Uvek nam je zabavno sa njima“, kaže ona.
Aleksandra Đorđević kaže da je jedna od polaznica kursa vrlo brzo ovladala srpskim jezikom, što joj je omogućilo da bude angažovana u kampu kao lekar, jer je imunolog iz Harkova.
