Žene smatraju da je javni prostor izuzetno nebezbedan po njih. To pokazuje najnovije istraživanje organizacije FemPlatz, dok se veoma mali broj onih koje nasilje prežive odlučuje da to i prijavi nadležnim institucijama. Devojka koja je kao maloletna preživela silovanje govorila je za televiziju N1.
„Bio je dosta krupan i ćelav. I ovako je on mene držao i rekao je ili ćeš da se spustiš ili ću ja tebe da skinem. Ja sam mu rekla molim te nemoj ni jedno ni drugo, kao molim te, molim te, ja sam njega stvarno molila i molila. Ja nisam mogla da se branim. Ja sam krenula da se tresem i on je mene okrenuo u jednom trenutku, držao me i dalje ovako, tu ovako za te dve ruke, ovako su mi stajale, spustio mi je skroz farmerke, spustio mi je donji veš. Ja nisam znala šta se dešava, ja nisam znala ništa, ja sam krenula da vrištim i da plačem“, govori ona.
Pročitajte još:
Ovo je iskustvo devojke koja je preživela silovanje na javnom mestu pre tri godine kada je imala samo 16 godina. Istraživanje FemPlatz-a u saradnji sa UN Women sprovedeno u 2022. godini pokazuje da je nasilje prema ženama i devojčicama na javnim mestima sveprisutno u Srbiji. U osiguranju lične bezbednosti žene su prepuštene same sebi, a čak 71 odsto ispitanica je odlučilo da takve događaje ne prijavljuje nadležnim organima, jer kako kažu, ne znaju ko je bio počinilac i ne veruju da će bilo šta biti preduzeto.
„Ideja je da treba da se prijavljuje bez obzira na to što ne znaju ko je bio učinilac, zato što možda je to onda signal i policiji i nekoj lokalnoj samoupravi, ako su neka mesta u gradu ili naselju, da se prosto vidi da negde postoji veća opasnost, da su mesta nebezbednija, pa da se onda na tom nekom sistemskom nivou nešto uradi“, govori Kosana Beker, programska direktorka FemPlatz-a.
Žene koje žive u gradu se izjašnjavaju da je javni prostor izuzetno nebezbedan po njih, a kako psihološkinja AŽC-a Tanja Ignjatović smatra zlostavljači u napadu na žrtvu svesno koriste to da će prisutni najčešte ostati nemi posmatrači.
„U kulturi nasilja nemate tu vrstu promene koja bi onda regulisala i društvene odnose i naše reakcije, za to su naravno najviše odgovorni sa jedne strane obrazovanje, sa druge mediji, ali pre svega država koja ne investira u takve vrednosti i takve stavove“, kaže Ignjatović.
Žene koje su preživele takvo iskustvo suočavaju se sa traumama i napadima panike, a pri ponovnom susretu sa javnim prostorom gde se seksualno zlostavljanje dogodilo svaki put oživljavaju sećanje i iznova proživljavaju iste emocije. Osećaj krivice i nemoći se navodi kao osnovni razlog zašto se odlučuju da ne govore o tome.
„Ja sam se tu obukla, pozvala sam tatu, da dođe po mene… I on je došao po mene. Ovaj, ja njemu nisam rekla šta se desilo, ja nikome nisam rekla šta se desilo. Ja sam bila u šoku. Trebalo mi je godinu i tri meseca da se otvorim i to sam se otvorila psihologu“, nastavlja priču devojka koja je za N1 govorila o silovanju koje je preživela.
Iskustvo ljudi koji se bave sprečavanjem nasilja nad ženama je pokazalo da žrtvama nije lako da prijave nasilje i da treba to da učine kada budu bile spremne.
Žrtvama nasilja potrebna je pomoć i podrška njihovog okruženja i kompletnog sistema, kako bi umesto ćutanja ponosno i hrabro rekle „Ja sam prijavila i pomogla sam.“
