Nekonstruktivna dvosmislenost Briselskog dijaloga

Piše reporterka N1 Sanja Sovrlić

Imajući u vidu kompleksnost i nepopularnost Briselskog dijaloga, ne iznenađuje činjenica da je većina sporazuma formulisana na način da je veoma teško rastumačiti šta je tačno dogovoreno. 

Primenom ovog principa došlo se do paradoksa da u procesu tumačenja postignutih sporazuma u okviru dijaloga nije presudno šta konkretno piše u dokumentima i njihovim aneksima, već kako ih razume zvanični Brisel.

Konstruktivna dvosmislenost time postaje nekonstruktivna praksa koja dovodi u pitanje kredibilnost čitavog procesa dijaloga, jer sud o ispunjenju preuzetih odredbi jedne ili druge strane zavisi od tumačenja briselske administracije.

Jedan od najkonkretnijih slučajeva negativnih posledica korišćenja ovog principa ogleda se u sledećem primeru. 

Početkom februara ove godine na graničnom prelazu Batrovci pripadnici MUP-a Srbije uhapsili su veterana OVK Mithata Ložanija iz Peći.

Kako je saopštio ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, hapšenje je usledilo zbog postojanja osnova sumnje da je g. Ložani kao pripadnik OVK u operativnoj zoni Dukađini tokom 1998. i 1999. godine počinio „krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva”, kao i „učestovao u terorističkim napadima usmerenim na pripadnike MUP-a Republike Srbije i Vojske Jugoslavije”.

Nedugo nakon hapšenja, Radio Slobodna Evropa je prenela izjavu portparola Evropske komisije gde je izražen stav da „hapšenjem državljana Kosova Srbija krši odredbe Sporazuma o dijalogu i pravosuđu iz 2015. godine”. Kako je navedeno, „prema sporazumu, Srbija se obavezala da neće pokretati krivične istrage niti krivično gonjenje za navodne zločine počinjene na Kosovu, osim ako to ne zatraže kosovske vlasti. Nadležnost za navode o ratnim zločinima i drugim teškim krivičnim delima je u nadležnosti kosovskih institucija”.

Imajući u vidu da se pomenuti Sporazum o pravosuđu iz 2015. godine uglavnom odnosi na integrativne procese i administrativnu regulaciju formiranja i funkcionisanja pravosudnih organa u opštinama na severu Kosova (važno je razumeti da ovaj Sporazum ne obuhvata celu teritoriju Kosova), te da se ni u jednoj reči ne potvrđuju argumenti izneti u saopštenju Evropske komisije, svakako ne piše da se Srbija odrekla prava pokretanja krivičnih istraga ili krivičnog gonjenja za navodne zločine počinjene na Kosovu, obratila sam se pres-službi Evropske službe za spoljne poslove sa pitanjem da navedu član Sporazuma o pravosuđu na koji se referišu u saopštenju datom Radiju Slobodna Evropa i dobila sam odgovor koji prenosim u celosti:

„Osnovni princip na kojem počiva celokupni Sporazum o pravosuđu jeste da isključivo sudovi i tužilaštva Kosova imaju nadležnost da sude, odlučuju i vode krivične postupke u predmetima koji potiču sa Kosova. Ovaj osnovni princip je potom pretočen u niz odredbi koje se odnose na prestanak rada srpskih sudova na Kosovu, integraciju kosovskih Srba – sudija, tužilaca i pravosudnog osoblja – kao i na priznavanje od strane Kosova ranijih odluka srpskih sudova u predmetima koji potiču sa Kosova.”

Ovim odgovorom Evropske komisije otvorila se Pandorina kutija nedoumica o preuzetim obavezama, kao i pravnim posledicama primene jednog od najvažnijih sporazuma postignutih u okviru Briselskog dijaloga. Naime, ovim tumačenjem a shodno primeru iz sa početka teksta, Srbiji se negira pravo nadležnosti procesuiranja krivičnog dela ratnog zločina u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući obaveze koje proističu iz Ženevskih konvencija u pogledu istrage i krivičnog gonjenja teških povreda, a takođe i sa principom univerzalne jurisdikcije kojim se dozvoljava gonjenje počinilaca ratnih zločina bez obzira na mesto izvršenja. 

U okviru pravnog sistema Republike Srbije postoji Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine kojim je formirano Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu kao prvostepeni organ, a takođe i Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda kao drugostepeni organ. Istim zakonom formirano je i Javno tužilaštvo za ratne zločine, kao i Služba za otkrivanje ratnih zločina u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Zakon se primenjuje radi otkrivanja, krivičnog gonjenja i suđenja za krivična dela iz čl.370. do 384, i čl. 386. Krivičnog zakonika Republike Srbije, za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, kao i za krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz čl. 333. Krivičnog zakonika, ako je izvršeno u vezi sa krivičnim delima iz tač. 1) i 2) ovog člana.Za potrebe razumevanja ovog teksta važno je napomenuti da prema zakonima Republike Srbije, srpski pravosudni organi na Kosovu koji su bili predmet integracije u okviru Sporazuma o pravosuđu iz 2015. godine nisu imali nadležnost u postupcima za ratne zločine, samim tim ova tema nije bila deo pregovora u Briselu.

Otuda se postavlja pitanje da li iznetim tumačenjem pomenutog Sporazuma o pravosuđu Evropska komisija zahteva promenu nadležnosti krivičnog zakonika i reorganizaciju pravosudnih i istražnih organa Republike Srbije? Takav zahtev se ne može naći u prelaznim merilima za Poglavlje 23, niti u bilo kom drugom dokumentu Evropske unije vezanom za funkcionisanje. Stavovi jednog dela Evropske komisije koji se bave dijalogom u direktnoj su suprotnosti sa stavima onih u Komisiji koji se bave integracijama. Ili je možda kreativna dvosmislenost tumačenja odredbi sporazuma proisteklih iz Briselskog dijaloga dostigla nivo na kojem se i sama Evropska komisija dovodi u svojevrsni galimatijas, realnost u kojoj se Beograd odavno ne snalazi.

Nažalost, predstavnici Evropske komisije su ostali nekonstruktivni u pružanju dodatnih odgovora u razjašnjavanju nedoumica proizašlih iz njihovog tumačenja Sporazuma o pravosuđu, čime su nivo dvosmislenosti podigli na viši nivo u diplomatskoj praksi Evropske unije.