Porodična pekara "Boki" krenula je sa radom pre 35 godina. Bojan je, zajedno sa svojom porodicom, nasledio posao i zanat od oca.

Kaže da otkako postoji pekara, pomažu svima koji nemaju novca za hleb. Međutim, za vreme pandemije koronavirusaBojan uočava da je deo njegovih sugrađana na ivici egzistencije.

"Bila je baš teška situacija. Teška je i sada, ali je tada baš bio haos. Dolazili su nam ljudi koji nisu nigde radili, to su nadničari. Tad smo na pekari imali natpis i 'Ako ne možemo da izlečimo Kovid - možemo glad. Ako nemamo lek za kovid, imamo za glad'", priča Bojan.

I danas, u svojoj pekari ima čiviluke na koje svako jutro radnici ostave obroke po koje ljudi dolaze.

"Ne moraju ništa da pitaju. Malo je ljudima nezgodno da dođu da traže, to je opet kao neka milostinja i onda mi tu stavimo, ljudi dođu, uzmu i odu. Nikoga ne pitaju ništa", navodi.

Nastavnici iz novovaroških škola znaju da pozovu Bojana ako postoje deca koja nemaju užinu, iz bilo kojih razloga, a on se pobrine da deca dobiju obrok iz pekare.

"Ima nekoliko dece iz materijalno ugroženih porodica, koja mi nisu tražila, nego sam im preko škole obezbedio obroke. Ima i dece koja svako jutro dolaze ovde po užinu besplatno i nose u školu", navodi naš sagovornik.

Na pitanje da li bi ovakva praksa, ukoliko bi se uključili i drugi mali preduzetnici, promenila živote u maloj lokalnoj zajednici na bolje, kaže:

"To nije da je poželjno, mislim da nam je to neka moralna obaveza. Mi smo, hvala Bogu u situaciji da možemo da pomognemo drugima i trebalo bi to da iskoristimo. Verujte, nema uzvišenijeg osećaja nego da nahranite gladnog. Kad vas pogleda, kad vam kaže hvala...Ako nismo finansijski spremni da nahranimo nekolicinu ljudi onda treba da zatvorimo radnju i da se bavimo nečim drugim", smatra.

Gladni nevidljivi u društvu 

Ljudi koji nemaju za hleb, kaže, nevidljivi su u ovom društvu.

"U ovim teškim vremenima postoje ljudi koji su nevidljivi za državu i za institucije zbog raznoraznih razloga, a ako su i vidljivi, ta izdvajanja su baš minimalna. I onda mi privatni preduzetnici moramo da istupimo i pokažemo društvenu odgovornost i da pomognemo tim ljudima - inače ostavljeni su na cedilu - i od države i od nas i od naroda - ostaju gladni."

Apeluje i na druge, da slede njegov primer, jer kako kaže, svaki preduzetnik bi trebalo da poklanja.

"Ako pekara ne može da pokloni 15-20 kifli ili obroka dnevno treba odmah da se zatvori. Znači to vam nije zdravo poslovanje. Ako ne možemo da prištimo da poklanjamo, e onda stvarno ne zaslužujemo da radimo", navodi.

Međutim, za 35 godina rada, kaže da nikad gore vreme nije bilo za poslovanje.
"Poslovali smo i u ratu i u svakakvim uslovima - ali ovo sada je katastrofa."

Problem je, kaže, odlazak mladih iz ove opštine.

"Nema ljudi, mi smo mala sredina, velika je migracija. Deca idu na stranu na školu i niko se ne vraća. Daj Bože tri odsto njih da se vrati. Nova Varoš je imala najveći gubitak stanovnika, od popisa do popisa, za deset godina, izgubili smo 20 odsto stanovništva, prema zvaničnim podacima. A inače, taj broj je daleko veći. Veliko je siromaštvo, a plate su ispod proseka. Nemaština je velika, ljudi nemaju i to se oseti", kaže Bojan.

Retko koja fabrika radi, a turizam im je, kaže, ubijen. Ipak, nekako opstaju.

"Što bi rekao moj prijatelj, ja nisam gazda, ja imam samozaposlenje", dodaje.

Bojanova pekara opstaje poslujući u porodičnom okruženju. Pored supruge i par radnika, u poslu mu pomažu i deca.

"Da mi ne radimo, to ne bi moglo da funkiconiše", zaključuje sagovornik portala N1.