Rob Stjuart, poznatiji kao Nik Sloter, za N1: Studenti su kao David protiv Golijata - moraš da kreneš s verom

Rob Stjuart bio je zvezda serije Tropska vrelina (Tropical heat), koja je bila veoma popularna u Srbiji početkom devedesetih. Sloter, odnosno Stjuart, je bio toliko obožavan u Srbiji da je čak i dobio, sada već legemdarni gfarfit Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče.

Vaša objava je izazvala veliku pažnju u utorak. Svi pričaju o vašoj podršci studentima ovde u Srbiji. Ali kako ste saznali šta se ovde dešava? Znamo da tradicionalni mediji u Kanadi i javni servis zapravo ne izveštavaju o onome što se dešava u Srbiji.
Da, to je apsolutno tačno i voleo bih…Voleo bih da postoji most preko Atlantika, pa da biciklisti koji voze kroz Evropu mogu samo da nastave ka Severnoj Americi — mogli bismo to da iskoristimo. Ali da, to je bizarno što to ne možete da vidite. Znam da su Amerikanci možda preokupirani sopstvenim problemima, ali za mene i sve ljude u mojoj zemlji koji slično razmišljaju, ono što bi trebalo da bude u centru pažnje jeste ono što su studenti pokrenuli u Srbiji, ono što ljudi rade tako što hrabro stoje na ulicama. To je ono što Kanada treba da prikazuje, jer možda ćemo i mi morati to da radimo jednog dana, ako ono što se dešava u Americi dođe i do nas.

Što se tiče toga kako sam saznao. Moj "tajni doušnik" — ubiće me što ovo govorim — ali kada sam 2009. došao u Srbiju da snimam dokumentarac, veoma sam se zbližio sa članovima benda Atheist Rap. Moj brat Radule mi je pričao, a njegov menadžer Zlatko me zamolio da uradim nešto. Molili su me da ne spominjem njihova imena, ali su rekli: "Možeš li, molim te, da učiniš nešto za studente? Možeš li da im daš malo nade?" Naravno da sam hteo. Radule mi je mnogo pomogao i želim da mu se zahvalim. On nosi svoju zemlju u srcu.

Pomenuli ste film, dokumentarac. Objavljen je 2012, baš otprilike kada je ova vlast došla na vlast. Rekli ste, kroz šalu u videu, da to ne bi moglo da se desi da ste vi postali predsednik. Ali, s ozbiljne strane rekli ste da ljudi zaista treba da razmisle o tome koga biraju na vlast. Da li mislite da ljudi zaista razmišljaju o tome koga biraju, ili oni koje izaberu zloupotrebljavaju tu poziciju i moć?

Znate, u jednom trenutku mi imamo tendenciju da svu krivicu svalimo na one koji su na vlasti, s pravom, zbog nepravdi koje iz njihove vlasti proizilaze. Ali neko je glasao za njih. I svi treba da preuzmemo tu ozbiljnu odgovornost. Jer živimo u vremenu kada je sve podeljeno, politika identiteta dominira — ljudi žele da imaju mišljenje samo da bi izgledali odlučno ili drugačije. Ali ta mišljenja imaju posledice. Neko je izabran na vlast jer je veliki procenat ljudi za njega glasao. Moramo da počnemo da preuzimamo odgovornost za to. I naravno, lideri su takođe odgovorni. Ali u demokratiji — glas je moć.

I mnogo toga zavisi od medija. Kao što sam rekao, u tradicionalnim medijima u Kanadi ne možete videti šta se dešava u Srbiji. A ovde u Srbiji, u tradicionalnim medijima, u javnom servisu ili medijima bliskim vlasti, niko zapravo ne vidi vašu poruku. Kako dopreti do ljudi ako su mediji zatvoreni? Znamo šta se dešava, recimo, u SAD, koje bi trebalo da budu primer demokratije. Da, ali sada govorimo o zemljama koje nemaju demokratiju, koje imaju autoritarne režime. Nije samo Srbija. Ima mnogo zemalja, čak i u Evropi. Kako ta poruka dopire?

Pa, trenutno — ne znam. Da znam, već bih nešto učinio. Ali reći ću vam ovo: intelektualna osnova, studenti u Srbiji, oni su tu poruku preneli. Atheist Rap je znao da će oni uspeti da je prenesu. Tih 80 ljudi vozi bicikl kroz Evropu da bi rekli: "Ne prikazujete ovo na vestima, pa ćemo mi doći do vas. Dovešćemo poruku do vas." Mislim da je to način. Potrebna je samo iskra. Samo ta jedna iskra koja uspe da probije blokadu medija i cenzuru — i onda nema povratka. Nažalost, često moramo dugo da čekamo na tu iskru, ali ipak — postoji.

Pomenuli ste te bicikliste — studente koji su krenuli iz Srbije ka Francuskoj, do Evropskog parlamenta, više od hiljadu kilometara. Da li je to ta iskra, ta "iskra" koju ste pomenuli u svom videu?

Da, da — to je to. I ne možeš da kreneš na takvo putovanje razmišljajući o tome koliko je malo verovatno da uspeš. Tih 80 ljudi, na biciklima, čine se tako nemoćni. Ali nisu krenuli s mišlju da je to apsurdno. To je kao David protiv Golijata. Moraš da kreneš s verom da čak i ako postoji samo jedan odsto šanse — vredi. Jer ako ta iskra zapali vatru, to je sve što treba. Možda je bilo hiljadu drugih sličnih pokušaja koji su se ugasili, ali ti moraš da ideš dalje.

I kao što smo rekli, ovo nije samo u Srbiji — protesti su i u Mađarskoj, Turskoj, i uglavnom su mladi ljudi uključeni. Možemo li reći da su starije generacije sve to prebacile na njih i stavile im taj težak teret na leđa? Jer ljudi širom sveta danas više brinu o ekonomiji, platama, trgovini, a prave vrednosti demokratije, vladavine prava i slobode medija im izmiču kroz ruke. Da li je sve sada na mladima?

Evo mi na primer — moja generacija to ne radi. Da li bi trebalo da nešto menja? Da. Znači, ipak jeste na mladima. Ja sam roditelj, roditelji mojih godina širom sveta — čak i ako postanemo zatvoreni u stavovima, čak i ako ne iz zle namere, ali ipak izaberemo lidere koji su... pa, zlostavljači, zloupotrebljavaju moć — ako želiš da budeš dobar roditelj, moraš da kažeš da su tvoja deca pametnija od tebe. Ne možeš biti i dobar roditelj i tvrditi da si pametniji od svoje dece. Dakle, ako već ne možemo mi da se izborimo — u redu. Ako nemamo alate, mudrost — u redu. Ali sklonimo se s puta mladima i podržimo ih. Ne moraš da znaš više od onih koje si podigao — ali slušaj ih.

I za kraj, imaš li planove da dođeš u Srbiju? Nije da će ti vlast dozvoliti da se kandiduješ za predsednika… Da, ili da se kandiduješ za predsednika 2027. Ali imaš li planove da dođeš? Jer tvoja poruka je zaista doprla do ljudi.

Da, doprla je do ljudi zahvaljujući, naravno, mladima, pokretu i svemu tome. Hvala njima na tome. Što se tiče planova — znam da ću se jednog dana vratiti. Uvek sam znao. Ali ne pokušavam da diktiram svemiru šta da radi. Znam da će doći vreme. Samo da zagrlim hrabre ljude koji će, nadam se, do tada nešto promeniti.