"Nismo ni svesni koliko je ljudima značila ova vožnja": Biciklisti o utiscima posle "Ture do Strazbura"

Prve utiske sa puta, ovog prepodneva, dele sa gledaocima N1 - Andrea Aleksić, studentkinja Matematičkog fakulteta u Beogradu, Pavle Milinović, student Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kao i Slobodan Knežević koji ih je, takođe, na biciklu, pratio kroz Evropu.

Aleksić kaže da je "i dalje pod utiskom".

"Nemam osećaj da sam se vratila kući. Najviše su mi nedostajale mačke, nije mi ništa toliko nedostajalo, stvarno mi je bilo lepo, pozdravila sam se sa porodicom, svi su došli u Novi Sad da me sačekaju. Nisam plakala usput, ali juče sam se rasplakala kad smo došli, najtopliji doček mi je bio. Ponosna sam na sve nas, valjda kad vidite ljude koji vas čekaju rasplakani, a ni ne poznaju vas", kaže ona.

Milinović kaže da je sinoć, kad je došao kući, prvo video kucu i roditelje.

"Mamu sam video na dočeku, i braću, došla su mi oba brata. Isto nisam plakao usput, ali sinoć ne znam zašto je bilo najemotivnije, ali sam rekao neću, možda su braća tu, da me ne vide da plačem, kasnili su, nisu me videli, sad znaju. Bio je odličan doček, nismo puno ni pumpali, u duhu Velikog petka, ali je doček bio baš zbog toga možda, za toliko veliki praznik, toliko veliki broj ljudi", kaže on.

Knežević misli da "nisu ni svesni koliko je ljudima značila ova vožnja".

"Koju su studenti stoički izdržali i stigli do Strazbura kako bi preneli neke od najvažnijih poruka za koje evropska javnost možda nije ni čula. Oduševilo me je u vožnji da smo funkcionisali kao jedan organizam, dali sve od sebe, fokusirali na vožnju, nije bilo prostora da čujemo odjeke koji dolaze iz Srbije, možda ponešto, trudili smo se da jedni drugima budemo od pomoći, da se nađemo kad je teško. I to je urodilo plodom, svi smo stigli do Strazbura. Reakcije su neverovatne, pre svega u Evropi, ja bih podelio na one koji su zbunjeni kada vide toliki broj mladih ljudi koji pedala za pravdu, a onda i one koji su oduševljeni, plaču", kaže on, ponavljajući parolu - "niko nije umoran".

Na "Turu do Strazbura" pošlo je devet devojaka, od ukupno 80 biciklista.

"Hteli su da nas podrže da mi prve ulazimo u gradove, da se vidi da i nas ima, uglavnom kad ljudi viču podršku, viču - bravo momci, ne mislim da je to namerno, da žele da nas zapostave, ali smo bile jednake u toku vožnje. Svi smo vozili, nema prilike gde da se razlikujemo", kaže Aleksić.

Milinović se zahvalio medicinskoj pratnji.

"Ljudi sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, profesorka koja je šef katedre, doktor Sloba koji je bio sa nama, imali smo dva medicinska auta, naši motoristi Milan i Lazar koji su bili tu non stop. Ja prvo nisam verovao da ću uspeti do kraja, ali sam se bodrio, motivacija je bila na nivou sve vreme. Nema nazad, samo napred i to je to", kaže on.

Knežević opisuje da su ljudi usput reagovali iskreno, sa oduševljenjem.

"Od domaćina sam uspeo da saznam da se o našoj vožnji izveštava u medijima, da su to najčešće štampani mediji. Prepoznaju i stranci trud i nagrađuju ga i žele da budu deo njega", kaže on.

Aleksić je ispričala kako je izgledala poseta institucijama u Strazburu.

"Osetila sam se prvi put viđeno od strane nekog ko je na nekoj funkciji, ko je hteo s nama da razgovara, bez da nas omalovažava, ili da nam umanjuje osećanja. Pustili su nas da mi pričamo, mi smo rekli svoje želje i očekivanja koje imamo", kaže ona.

Milinović ističe - "naša reč je bila prva".

"Oni su došli nas da saslušaju, a ne mi njih. Mislim da smo postigli nešto, ali da zadatak nije gotov, nije rešen, nije završen", kaže on.

Knežević nije siguran, kaže, "kako će se vratiti svom poslu i normalnom životu".

"Mislim da kad sam se odlučivao da pođem sa studentima jeste momenat gde verujem da svako mora podneti neku žrtvu, studenti su nam pokazali da su spremni na žrtvu, da se žrtvuju svakodnevno, na nama građanima je da ispratimo taj takt koji daju studenti. Kad sam se zaputio za Strazbur, moja glavna poruka je bila - idemo do kraja, za mene je to najvažnija poruka - da studenti neće odustati, da mi sa studentima nećemo odustati dok se zahtevi ne ispune, dok u Srbiji ne zaživi pravda", kaže on.

Aleksić i Milinović su studentima koji idu u štafetnu trku do Brisela poručili da "budu tu jedni za druge" i da "budu puni osmeha".

"Predajemo im svečano neku vrstu štafete, neka nastave ovu borbu, neka ne zaborave da trče za tih 16 ljudi koji više nisu sa nama i do ispunjenja zahteva. Želimo im svu sreću i mi smo sigurno uz njih", kaže Knežević.