„Igra rokenrol cela Jugoslavija“ – stihovi su koji su bili himna dočeka najboljih sportista na balkonu Skupštine Beograda. Ali nisu više. Posle godina rok i pop muzike, vratili smo se na početak – sabiranje srpskog naroda i podizanje patriotskog naboja omladine.

Kada su košarkaši tadašnje reprezentacije Jugoslavije dočekani u Beogradu posle osvajanja zlatne medalje u Atini u julu 1995. godine, nekoliko dana pre nego što će se desiti zločin u Srebrenici i mesec dana pre otpočinjanja akcije Oluja u Hrvatskoj, organizatori su im priredili doček uz prigodnu pesmu „Plavi, napred plavi“!

Bila je to pesma koja je slavila reprezentaciju, zastavu i zemlju, kakva je tada bila, ali i celokupni kontekst u kojem se takmičenje odvijalo.

„Neka naša zastava se vije, plava četa najdraži je tim, i kad gubi il‘ pobede slavi, uz naše smo momke srcem svim“, pevala je folk pevačica Snežana Babić Sneki po srpskim televizijama tih dana.

S obzirom na rat koji je još trajao, ova pesma je lako mogla biti posvećena i vojnicima na frontu. Zastava, četa, pobeda i poraz – svi elementi borbe su bili tu.

Međutim, pesma je slavila i jugoslovenstvo, jer dalji stihovi poručuju: „Hej, Jugosloveni, nek‘ se čuje glas, plavi, napred plavi, uvek smo uz vas“.

Iako je selektor Dušan Duda Ivković sa balkona uzbuđeno poručio da je te večeri najlepše biti Jugosloven, a da medalju poklanja Jugoslovenima i Srbima, njegovi košarkaši su na pripremljene stihove prigodne pesme odgovorili svojom: „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala, nije mala, nije mala, triput ratovala“!

Pesmu su otpevali uglas sa okupljenima, koji su te večeri dizali ruke i skandirali za Jugoslaviju i za Srbiju, koji su bili i Jugosloveni i Srbi.

Taj doček ostaće upamćen i po pesmi koju je Dejan Tomašević otpevao tadašnjem predsedniku Hrvatske Franju Tuđmanu: „Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče, nek‘ se peče i okreće, ko ga j**e nije im‘o sreće“.

Nije neobično, ako se setimo da su hrvatski reprezentativci napustili postolje kada su našim košarkašima uručivane medalje.

Od te letnje večeri balkon je postao mesto na kojem se dočekuju najbolji sportisti, ali na kojem se vidi i gde smo kao društvo i šta je to što vole mladi.

Usledili su dočeci posle svetskih prvenstava u košarci 1998. godine i možda najmasovniji ikada – 2002. godine kada je reprezentacija Jugoslavije usred Amerike osvojila zlato.

I dok se 1998. provukla još jedna tematsko-patriotska pesma „Oj, ha, ha, Jugoslavija“, koju su ljubitelji košarke slušali na televiziji tokom trajanja prvenstva, okupljeni su čekali da čuju „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ Električnog orgazma i druge popularne rok hitove.

Uz njih se uvek puštala i muzika koju sportisti vole. A slušali su „sve što vole mladi“.

Godine su prolazile, država se menjala, medalje su se nizale, a dočeci su počeli da se menjaju.

Tako je Novak Đoković svoj prvi vimbldonski trofej 2011. godine proslavio ispred Doma Narodne skupštine kada su mu pevali Tap 011 i Miroslav Ilić.

Jedanaest godina kasnije, 2022, Đoković je ponovo slavio na balkonu Skupštine grada uz muziku pop pevača Saše Kovačevića, ali i stihove sa motivima etno muzike: „Jedna zemlja, jedan tim, ponosim se srcem svim. Iz Srbije dolazim, nikada ne odlazim. Tu je moje ognjište, tu su moji sveci, tu su moji koreni i moji počeci“, koje mu je otpevala Tijana Rajković.

I onda se desila prethodna noć.

„Noletove suze radosnice na balkonu Starog dvora i pet minuta horskog ‚Veseli se srpski rode‘ kao gumicom su prebrisali sve višemesečne trudove gospodina Hila, briselske opozicije i nevladinog sektora“, napisao je na Tviteru politički analitičar Đorđe Vukadinović.

Ruke u vazduhu, zastave, baklje, horsko pevanje sportista i građana svih godina: „Veseli se srpski rode, srpski rode zbog slobode! I zbog slavnih Nemanjića, Obilića, Petrovića. I zbog slavne Gračanice, Studenice, Ravanice. Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije“.

Ovo su stihovi pesme „Veseli se srpski rode“, koju peva Danica Crnogorčević. Pesma je poslednjih godina postala izuzetno popularna i deo redovnog muzičkog repertoara, bez koje ne može da prođe skoro nijedna srpska svadba.

Međutim, ono na šta je Novak posebno emotivno reagovao je pesma koju mu je Beogradski sindikat posvetio i koja je sinoć otpevana.

Novak je za medije ispričao da ga je „slomilo“ kada je video da košarkaši pevaju stihove posvećenu njemu.

„Ja sam znao za tu pesmu, ali nisam znao da košarkaši poznaju reči te pesme, i kada sam video da oni pevaju, kada sam video energiju tih ljudi koji pevaju tu pesmu, za mene je to bilo previše emotivno“, ispričao je Đoković.

Na Tviteru su naši sportisti „Obilići“, a korisnici pišu da će Srbije biti i da će živeti, podstaknuti patriotskim emocijama koje budi pesma „Veseli se srpski rode“. Podsećaju i da je između „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ i nove himne srpskih slavlja prošlo celih 20 godina i čitava jedna generacija.

Muzički kritičar Predrag Peca Popović nije želeo da komentariše muzički izbor uz koji su košarkaši i basketaši proslavili medalje, a Novak Đoković još jedan trofej.

Kako je rekao za N1, neće to da komentariše jer se seća vremena kada su se sportske pobede slavile uz neke druge pesme, a sportisti slušali drugačiju muziku.

Politikolog Boban Stojanović na Tviteru je napisao da je uz veliki broj zastava i baklji nedostajalo još samo da sportisti na balkon izađu uz pesmu „Marš na Drinu“.