Andrej Josifovski Pijanista rekao je u emisiji "360 stepeni" da je "možda mlad i lakoveran, naivan, ali zaista veruje da je ovo sada neka promena koja je nezaustavljiva". "Oni koji će nas štititi u budućnosti, to je neki novi DB - deca budućnosti, to su ova deca koju sada vidimo u sadašnjosti", rekao je on.
Kako je rekao Josifovski, „Slavija je jedna od najemotivnijih stvari koje je doživeo“.
„Gde je 100.000 ljudi ćuti 15 minuta. Sve dalje što se dešava, koliko mogu tako da kažem, s obzirom da se sve stvorilo posle jednog zločina, sve što studenti rade me čini srećnim. Sve što sam ponavljao, da želim da dođe do buđenja svesti, ja sad to živim, ne mogu ništa da kažem osim da sam srećan što se ovo dešava“, kaže on.
Kaže i da su ga studenti kada je sve počinjalo zvali za neke savete, što je njemu bilo smešno, jer je „bio siguran da oni to znaju mnogo bolje“.
„Krenula je proizvodnja, sve njihove ideje koje su realizovali, precizno toliko da su bolje radili nego da su štampali negde. Mislim da to postoji u našoj biti, tome što volimo da pravimo rukama. Nenormalno je duhovito to što rade, to je oružje protiv koga ova vlast nema odgovor, duhovit čovek može biti samo onaj koji je inteligentan. Kad se ode na te proteste, to je riznica šta se pročita, šta se vidi, toliko sam uživao u tome“, kaže Josifovski.
Osvrnuo se i na svoj poziv da studenti sačuvaju transparente da bi se organizovala izložba.
Pročitajte još
„Nije to bila samo moja ideja. Počeli su da mi se javljaju, oni već imaju onlajn platformu gde deponuju fotografije, mi im uopšte ne trebamo, mi im samo smetamo. Kada su me zvali za podršku, rekao sam da sam ja ovde samo u njihovoj službi, ali nemojte da se mešamo, možemo samo da pokvarimo. Smemo samo da ih podržavamo“, kaže on.
Generacija koja se sada buni godinama je nazivana „nezainteresovanom“, a Pijanista kaže da su nas „demantovali“.
„Kreativnost sam naravno primećivao, ali letargija i nedostatak empatije mi se često činilo da je veliki problem. Ja sam im govorio o tome često u svojim izlaganjima. Kolokvijumska nedelja, period kada se ne viđamo sa njima, usledila je odmah posle pada nadstrešnice, sa njima sam se video posle 10 dana. Nisam znao da li treba da se održi minut ćutanja, odlučio sam da im kažem nešto što mi je bilo na duši, rekao sam da u celoj ovoj katastrofi, u ovom zločinu je na kraju isplivalo to nešto – non stop se čuje ‘struka’, podsetilo me je kada su naučnice iz Španije tokom kovida rekle ‘tražite vakcinu od Ronalda i Mesija’. To što se desilo, ipak je struka važna, to što su edukovani, to je njihovo najjače oružje. Oni su pokazali, kad je krenula obustava, odjednom su pokazali da su možda bili samo malo uspavani, ipak su pokazali ko je nadležan za ovo“, kaže on.
Govoreći o struci, podelio je priču sa protesta posle masovnih ubistava 2023. godine.
„Šetao sam sa svojim profesorom na tim protestima, niz Beogradsku, pokazao mi je zgradu koja se tu gradila i rekao ‘tu zgradu ti gradi firma koja je gradila sve po Gazijantepu’. Tad sam se zabrinuo, ne mora da znači, ali unelo je nemir“, kaže on.
Vratio se na studente, jer su „oni heroji“.
„Oni su u javni diskurs uveli temu koja je jako bitna, to je tema nadležnosti, oni to stalno ističu, temu odgovornosti, to su stvari koje smo izgubili mi u ovom društvu, nema nadležnosti, nema odgovornosti, morao bih da pomenem i pokojnog arhitektu Dragoljuba Bakića, koji nam je objasnio to u dve reči. Sve što su se oni bahatili, jedan čovek bi ih abolirao rečima ‘pa šta’, došlo nam je glave to ‘pa šta’. Studenti su postavili da nema više ‘pa šta’, nego da vidimo ko je odgovoran i ko je za šta nadležan. U to moramo da poverujemo da će se ispraviti, jer ako se to ne promeni, sve ostalo je samo zamena dresova do koje će doći“, kaže.
Priča sa kolegama i kaže da „nisu srećni zbog pozicije u kojoj se našla struka“.
„Moramo da prihvatimo i mi odgovornost na sebe da je to delom zbog nas. Ovo što se desilo nas je prizvalo pameti, ustali smo da podržimo studente i da ispravimo sve što nas tišti godinama. Da li se radi ofrlje, zakoni i propisi postoje, samo je problem što se ne poštuju, znamo kako to ide. Dokazi za to ne postoje, ali znamo kako to funkcioniše, tri meseca od zločina i dalje niko nije odgovarao, niko nije odgovoran, i dalje je sve rađeno po nekim propisima. To je jedna katastrofa koju smo dozvolili da se ovde dešava. Možda sam mlad i lakoveran, naivan, ali zaista verujem da je ovo sada neka promena koja je nezaustavljiva“, kaže on.
U poslednje vreme, kaže, „ima žulj na malom prstu od držanja telefona“.
„Mislim da sam pročitao sve informacije koje su se pojavile, imam transfer blama od pojavljivanja naših državnika i njihovih nekih studenata. Poslednje gostovanje onog mladog momka na RTS, to je meni bilo neverovatno, zapravo to je slika toga šta oni rade. Potpuno je nebitno što mi sve znamo kako jeste, oni će uvek imati odgovor, imaće kontrastudenta, kontrastudentski pokret, kontramiting, onda će biti kontra na kontru, onda više neću ni kako ja hoću. To su stvari koje su podelile ovo društvo. Kad je društvo podeljeno, zavadi pa vladaj, to su dobro koristili, znaju to još iz vremena kada su huškali na rat, ovo je zapravo tihi građanski rat, kako drugačije da nazovemo kada on abolira nekoga ko je ‘samo vozio kola’ i onda krene serija gaženja po ulicama. Ne mogu da ga nazovem predsednikom, jer on nije moj predsednik, jeste nečiji, ali nije moj. Može da priča šta hoće, jer nije nadležan“, kaže Josifovski.
Reakciju SNS na izveštavanje RTS sa protesta u Novom Sadu je, kaže, „podelio na mrežama uz smeh“.
„To je neverovatno, spinovanje kojim se koriste. Stalno spinuju, više su informacije postale neuhvatljive, ja se sad stalno zapitam da li je to Njuz.net, onda sam video da je to saopštenje. Njih nije sramota ništa, kako da ih bude sramota kad nemaju obraz, na taj način i vladaju“, kaže.
Studenti, misli on, „donose najbitniju stvar“, jer svi imaju roditelje, bake, deke i „objasniće im konačno šta se tu dešava“.
„RTS je krenuo nešto, od nula sekundi došli smo sada na neku minutažu, to je i dalje besmisleno malo, ali tako se počinje, čim su oni reagovali, to znači da ima efekta“, kaže Pijanista.
Pomenuo je i svog oca Borka Josifovskog, koji je bio prvi uzbunjivač u Srbiji. Kaže da često pričaju o dešavanjima u zemlji.
„On jeste prvi uzbunjivač u Srbiji, da se rešilo nešto od toga što je on izneo i uzbunio javnost, mnoge kasnije afere se ne bi desile. Ja sam pre neki dan bio sprečen da odem na proteste, bilo mi je teško, video je to i rekao mi je ‘sine, u ovom što se dešava ima mnogo od nas dvojice, jer mi smo dali mnogo toga pre svih ostalih’. Osećam se da je tako, puno mi je srce jer znam da sam radio i davao sve od sebe kada mnogi nisu. Taj njegov slučaj je doveo kasnije do pisanja zakona o uzbunjivačima, gde stoji da nije uzbunjivač taj koji treba da dokazuje tvrdnje, nego institucija. On je dobio otkaz, prvo je bio diskreditovan javno, onda je egzistencijalno ugrožen i kada je pravdu pokušao da nađe na sudu to je trajalo 18 godina. Tek ove godine je Ustavni sud dao presudu, da bi slučaj završio na Strazburu“, kaže on.
Pročitajte i
Na pitanje da li je on uzbunjivač, kaže da „figurativno može da bude“.
„Mislim da samo opisujem pojave u društvu, ja se bavim time što me okružuje, u poslednje vreme ne moram mnogo ni da razmišljam, jer kad jedan premijer citira Đuru Jakšića u pesmi Alekse Šantića, dovoljno je da ja te stihove odnesem i stavim na statuu Đure Jakšića u Skadarliji, oni rade za mene“, kaže on.
Govoreći o performansu „jednosmerna ulica“, kaže da je ostavio da ga svako na svoj način shvati.
„Stvar je bila vrlo jednostavna što se mene tiče, u tom smeru više ne možemo da idemo, taj smer vodi u smrt, taj znak bi trebalo da postane znak za opštu opasnost. Taj crni flor je zapravo ta nadstrešnica u osnovi koja je pala, razmišljao sam o memorijalu, pošto je to ipak sveže, tamo je pristup zabranjen, onda sam to uradio na Trgu, nazvao sam ga ‘Flor Republike’, jako sam bio srećan kada su vikend posle toga farbali trg u Novom Sadu u crveno, rekao sam da mi je drago ako sam bar malo bio inspiracija. Drago mi je da se to nastavilo, da su ljudi opet pokušavali da prizovu svoje sugrađane da svi kažemo dosta je, da to bude neka linija preko koje se dalje ne može, neka granica, jedan poziv da svi ustanemo. Znak opšte opasnosti, studenti su pokazali da u tu ulicu više ne ulazimo, da smo sad krenuli u novom smeru, da nas oni predvode“, kaže on.
Kaže da je, prilikom lepljenja te nalepnice, „ekspresno priveden“.
„Iskren da budem, ja sam to tu i lepio ispred policijske stanice, stao sam da ne mogu da me vide, igrom slučaja me je neka žena prijavila koja je tuda prolazila, to sam kasnije video u zapisniku. To jeste glavni problem, ako sam ja ta kriminalac koji ruži grad svojim bojenjem temperama, ili lepljenjem nalepnica, a sve ostalo je u redu, ja prihvatam odgovornost, međutim, ja ne mislim da je tako. Ovo što se dešava, da kriminalci imaju svoju državu, to je problem, strah koji postoji u meni je da li će to ikada moći da se reši, oni sada imaju sve poluge, novac, tu neku vrstu moći, definitivno da ovo neće biti jedna fer i laka borba, da će ovo da se prepusti tek kao ‘evo, u pravu ste, nisam nadležan, evo vam sve što tražite’. Neće to tako izgledati, ali sam siguran da će pobeda na kraju zbog toga biti slađa i naša“, kaže on.
Prisetio se da mu je još kad je radio čuvenu svetleću skulpturu ispred gradske skupštine prišao jedan inspektor i nasmejao se.
„Pitao je ‘ja samo da vidim koliko će ovo da traje i koji su dalji planovi’. Taj osmej sam video još mnogo puta, video sam ga u raznim stanicama, osmeh nade. Oni rade svoj posao, potpuno je u redu ako ja treba da budem priveden zbog toga, to je OK, nije u redu kada neko drugi bude priveden i pušten, jer tužilaštvo ne radi svoj posao, jer javna tužiteljka spava, to su glavni problemi“, kaže Josifovski.
Ističe da su mu policajci govorili da „to ne bi radili da ne moraju“, te da su mu čestitali.
„Sve stoji tu, samo je pitanje trenutka kada će se zameniti, oni su svesni toga, tu postoji samo par nekih šefova, oni su uvek neugodni, nekad vulgarni, provokatori, to su oni što se pokazuje ‘došlo je odozgo’, ali svi ostali obični činovnici, službenici, to su ljudi koji razumeju stiuaciju“, kaže on.
„Ljudi su se probudili, ovo je kraj – samo je pitanje kada će taj finalni zvižduk“
Smatra da „posao umetnika nije samo da stvori delo, nego i da osvesti, edukuje nekoga“.
„Postoji izreka koja se često koristi, najčešće se pominje kroz šalu, ali je vrlo ozbiljna – težak je život nas umetnika. To je rečenica koja ide od renesanse. Mnogo je važno koliko će daleko da dopre ta poruka. Taj video kako lepim tu nalepnicu, koja se skida jednim potezom, pogledalo je devet miliona ljudi. Ta poruka je sigurno stigla daleko, pitanje je kako će ko da je učita, ali će se uvek naći neko ko će da je objasni i svemu da dublji smisao. Oni se boje toga, prosvećenja. Ovo je to buđenje svesti, mogu sada samo da se boje, ljudi su se probudili, ustali, ovo je kraj, samo je pitanje kada će taj finalni zvižduk“, kaže on.
Govorio je i o svojoj knjizi „Pijanista – od ranije poznat policiji“.
„Zlatna boja simboliše neku trajnu vrednost, a ovde simboliše to zlatno doba koje je toliko dugo najavljivano, pa nam je rečeno više puta da je neprijatno kako nam dobro ide, pa je jedan drugi rekao da je život krenuo u još boljem smeru. Kako drugačije da ta knjiga koja skuplja radove u prethodnih 10 godina bude nego zlatna. Moja ideja je bila da popišem sve anegdote sa policijom, prolaznicima, da iz moje vizure pokažem šta su ti radovi. Ja sam policiju na promociju pozvao lično, poslao sam na sve policijske stanice u kojima sam provodio vreme da dođu, da li je neko došao ne znam, možda je u civilu neko i bio. Zato se knjiga i zove tako, mnogo puta sam privođen, mnogo puta sam bio na informativnim razgovorima, koji su se onda pretvarali i u prijateljske prave, nisam doživeo do sada nijednu neprijatnost tim povodom“, kaže on.
Kaže da ima još mnogo ideja, ali da se sve tiču ovog stanja i podrške studentima.
„To je nešto što sada radim, sve ostalo sam ostavio po strani. Dok sam bio student, otvoreno sam se suprotstavljao studentskom parlamentu, u to vreme je to bila organizacija koja je radila u svom privatnom interesu, borio sam se otvoreno. Kada sam bio peta godina, čak su i fizički nasrnuli na mene, to je bio momenat kada su želeli da me prekršajno, disciplinski kazne, da ne mogu da diplomiram, praktično ne bih postao ono što sam danas – univerzitetski profesor. To je bio početak moje borbe“, kaže on.
Shvatio je, kaže, da studenti idu u pravom smeru kada su se distancirali od parlamenata i organizovali u plenume.
„Prava budućnost Srbije su ti mladi ljudi, intelektualci, ti si budući akademski građnin, to je važna titula, ne treba to olako shvatiti. Kada pogledamo kroz prozor i vidimo ih, to je onda momenat gde shvatamo tu njihovu snagu, a ta snaga je meni direktno proporcionalna sreći koju to izaziva u meni. Nikad nisam ćutai, to me je mnogo koštalo u životu, nisam odstupao nikad od vrednosti koje nosim u sebi. Pokušavali su da me diskredituju, nameste aferu, ono kroz šta je prolazio moj otac, imao sam predznanje, znao sam u šta se upuštam, malo će im biti teže, ali mogu da pokušavaju“, kaže on.
Pročitajte još
Opisao je kako izgledaju plenumi.
„Vibracija koju prenose mahanjima ruku kada su sa nečim saglasni je nešto što izaziva najlepše emocije, svaki put se naježim, voleo bih da svako može da doživi. Prvi put smo bili na početku kada su hteli da nam saopšte da kreću u to, onda smo zamoljeni da napustimo, posle mesec dana otprilike bio je napravljen zajednički plenum, imali smo dva do sada, profesori i studenti, tu se desila prava magija, sinergija, na istoj smo strani, svi ih jednoglasno podržavamo. Momenat gde smo svi jednaki, ne postoji mi i vi, nego se sve dešava kao da smo prave kolege, kao da studiramo zajedno. Sve je uređeno, kao u protestima, postoje moderatori koji daju reč, javlja se za reč, za repliju, pokazuje se znak za slaganje, neslaganje… Sve je vrlo uređeno, sve se zna. Meni se najviše dopada da se stalno menjaju i njihovi predstavnici u Rektoratu, na zajedničkim plenumima, ne postoji niko ko je glavni. Problem je što sada nepomenik nema koga da zove na kanabe, na dogovor, mogu samo da crtaju te crvene šake sa srednjim prstom, ili da organizuju neke Studentre 2.0, neke sve već unapred stvari osuđene na propast. Studenti mu zadaju udarce od kojih ne može da se oporavi“, priča Pijanista.
Studentima je savetovao da „treba istrajati do kraja“.
„Pozivati na odgovornost, da se ispune svi zahtevi, kada se ispune, onda su studenti ti koji se pitaju, nema nikakvog preuzimanja, oni su nam pokazali da su dovoljno zreli da mogu da ovo sve predvode, da nađu svoje predstavnike, da samostalno urade sve do kraja. Oni koji će nas štititi u budućnosti, to je neki novi DB – deca budućnosti, to su ova deca koju sada vidimo u sadašnjosti, siguran sam da će se roditi i neka deca budućnosti, to je neki novi DB, sve u ovoj državi mora da se rasformira i da se krene od nule. Jedino što se slažem sa ovom vlašću je to što stalno prozivaju one prethodne, meni su i jedni i drugi potpuno isti, što se mene tiče, ne sme da postoji nijedno staro lice, da se počisti, da se stvori jedno plodno tle za to da mi zasadimo nove mladice i da krene da klija. To rade ovi studenti, to je jedina budućnost, sve ostalo je zamena dresova“, kaže on.
Osvrnuo se i na odlaske najboljih iz zemlje i njihov mogući povratak.
„Vidim da je već ova linija za Trst usijana, ja sam nosio ‘Mama dogodine u Trstu’, definitivno mi je lepo kada gledam transparente iz dijaspore, gde piše ‘Ovo je tetka koja je morala da ode u Švajcarsku’, ili ‘Studenti, pobedite pa da se vratimo u naš Niš’. Raduje me da se Čikao preseli nazad u Srbiju, da svi koji su morali da odu, da se vrate, to je prava velika Srbija, a ne njihova ratnohuškačka nacionalistička, velika Srbija su svi umovi kada se budu vratili ovde na ovu teritoriju koja je sada kakvu imamo, to nam je potrebno. Poznato nam je da su svi naši ljudi uspešni u inostranstvu, to nisu izuzeci, ima mnogo takvih primera, to je nešto o čemu ja sad maštam, da li previše maštam, ne znam voleo bih da to uskoro postane java“, kaže on.
Jedan od performansa mu je bio i „Mama, hoće li nas i hapsiti što navijamo za Partizan“.
„Partizan je klub koji moj tata i ja volimo, ali to sada nema veze sa tim ko navija za Partizan, Zvezdu, ko je pravoslavac, ko katolik, to su sve nekakve podele u društvu koje postoje, to je sve ono čime se ovi ljudi služe da nas podele i da onda bude zavadi pa vladaj, njihovi šibicarski trikovi. Ima jedna pesma stara grobarska ‘igraćemo i pobedićemo’, kad god nam je teško, malo je poznato da smo bili na listi za odstrel, kada je moj otac objavio te milionske afere u zdravstvu, kad bismo klonuli duhom, onda bismo se toga setili. Poenta nema veze sa navijanjem, ima veze sa tim što je jedan čovek rešio da sve što mu padne na pamet uradi, personifikacija je kroz Partizan, gde je neko rešio da ugasi nešto što je neka vrsta svetinje, religije, ako već postoji maradonizam u Argentini, onda su to sigurno u Srbiji Partizan i Zvezda, u mom slučaju Partizan, takve stvari ne smeju da se dešavaju, na kojoj god da su strani. Profesor Jovo Bakić, koga često citiram, lepo je objasnio – ja navijam za Zvezdu, ali neću da navijam za ovakvu Zvezdu. Ja navijam za Partizan, ja volim moj Partizan i nadam se da će da se izbori sa nedaćama, ne samo Partizan, nego i celo ovo društvo, jer svi smo mi Partizan“, kaže Pijanista.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare