Pilates, đakuzi, eterična ulja, ćevapi: Kako izgleda porođaj u Nemačkoj

Jelena Barać iz Beograda je oba svoja deteta rodila u istom porodilištu u Frankfurtu – prvo u oktobru 2021. godine, drugo u januaru 2024. Otprilike u isto vreme kada se i Marica Mihajlović porađala u Sremskoj Mitrovici.

Naša sagovornica iz Frankfurta, ne samo da nije doživela ni trunku onoga što je Marica, već je decu donela na svet u uslovima koji zvuče kao naučna fantastika u odnosu na srpske. I to ne samo kada su u pitanju uslovi u porodilištu i opremljenost, već posebno kada se radi o tretmanu prema porodiljama. Interesantno u celoj priči je to što Jelena u porodilištu u Frankfurtu nije morala da progovori ni reč nemačkog. Jer su redom svi koji su brinuli o njoj i bebi, od lekara, babica, medicinskih sestara, servirki i čistačica bili poreklom iz Srbije ili zemalja regiona.

Priče o akušerskom nasilju u Srbiji se među ženama šire od usta do usta ili preko različitih foruma već decenijama, samo što se do skoro nije znalo da se to tako zove – akušersko nasilje. Preplašene tim pričama, od kojih su se neke završavale tragično, kao u slučaju Marice iz Sremske Mitrovice čija beba je umrla posle rođenja, žene se na razne načine dovijaju da obezbede koliko toliko pristojne uslove u porodilištu i “poseban” tretman. To dovijanje ide od vođenja trudnoće u privatnim ordinacijama lekara koji rade u porodilištu i koji će kasnije porađati ženu, do dogovaranja “tarife” za porođaj.
U Nemačkoj stvari stoje sasvim drugačije. Porodilišta organizuju “otvorena vrata” kada žene kojima je ostalo mesec ili dva do porođaja, dolaze da vide sam porođajni boks i sobe. Tada donose svoju medicinsku dokumentaciju i izjašnjavaju se da li žele pratnju na porođaju, porođaj u kadi, epiduralnu anesteziju… I sve to pokriveno je zdravstvenim osiguranjem.

Jelena Barać kaže da je državnu bolnicu "Bürgerhospital" izabrala jer se u njoj nalaze i odeljenja neonatologije, dečje hirurgije.

“Samo porodilište ima odvojene sobe, gde je svaka trudnica u svojoj, sve imaju sopstveno kupatilo i đakuzi, u kojem se usled jakih kontrakcija može ležati i opuštati. Atmosfera je i više nego prijatna, prigušeno svetlo, eterična ulja... Trudnica je konstantno na bežičnom CTG-u, što znači da može da se kreće, vežba na strunjači i opušta se na pilates lopti”, prepričava svoje iskustvo naša sagovornica.

Porođaj, dodaje, vrši babica, uz pomoć još jedne ili lekara ako je potrebno.

“Iz iskustva mnogih žena sam čula da postoji samo jedna porođajna poza u Srbiji, na leđima, dok se ovde to menja nekoliko puta ili kako trudnici odgovara. Prvi put sam se porađala na boku”, priseća se Jelena.

U kojoj god pozi bio, porođaj je bolan, a Jelena kaže da je kompletno osoblje u bolnici ljubazno, empatično i profesionalno tako da svaki bol lakše pada.

A sve to empatično i profesionalno osoblje, koje je najveći nedostatak srpskih ginekoloških klinika i porodilišta, upravo je iz Srbije ili zemalja regiona.

“Pre tri godine je bila samo jedna babica i medicinska sestra sa ovih prostora. Sada je situacija takva da mi je na porođaju bila jedino babica iz Irana (koja je u Nemačkoj preko 20 godina), dok svi ostali, dečji doktor, sestre iz vizite, sestre iz dečje sobe, spremačice, servirke, poreklom sa naših prostora. I svi su maksimalno tek pet godina u Nemačkoj”, objašnjava Jelena.

Situacija iz srpskih porodilišta je takva da žene posle porođaja odlaze u sobe na odeljenju, koje su nekada i sedmokrevetne, a u kasete pored kreveta guraju higijenske potrepštine i garderobu za sebe i bebu, koje su ponele od kuće u cegerima, jer su putne torbe zabranjene.

Jelenino iskustvo u Frankfurtu se i ovde razilazi sa srpskom stvarnošću. Posle porođaja dobija svoj “zlatni sat” kada joj stavljaju bebu na grudi. Posle toga beba se odnosi na merenje i kontrolisanje, a majci se donosi hrana. Potom se premešta u sobu koju deli s najviše još jednom porodiljom i ima svoje kupatilo.

“Soba je vrlo udobna sa svim potrebnim stvarima i opremom za bebe: pelene i maramice, ulošci za porodilje, garderoba za bebe (donose se samo stvari za izlazak iz bolnice). Beba je 24 sata sa majkom u krevetiću pored i mi vodimo same bebu na kontrolu u dogovoru sa sestrama”, kaže Jelena.

Ono na čemu se mnogo insistira u poslednje vreme i u Srbiji je dojenje. Međutim, mamama koje su prvi put rodile često ne ide lako da uspostave laktaciju. Sagovornica N1 iz Frankfurta objašnjava da su u porodilištu imali savetovalište za dojenje, a mame su obilažene kako bi im se pomoglo da uspostave kontakt s bebom i pružila im se pomoć u tome.
Kada je u pitanju hrana za porodilje, koja je često tema na društvenim mrežama, Jelena kaže da postoji meni za naredne dane, sa kojeg žene biraju šta će jesti. Dodaje da pored toga, nutricionista prema rezultatima krvi određuje određeni tip ishrane. Jelena je dobila ćevape s pirinčem i povrćem.

Iako sve navedeno zvuči kao bajka, u odnosu na uslove u Srbiji, i naša sagovornica ima određene zamerke. Naime, stav struke u Nemačkoj je da se što je moguće više pusti da porođaj ide prirodno, a da se beba rodi kada ona to želi. Jelena kaže da to iscrpljuje i bebu i trudnicu.

“Epiziotomija se nikako ne radi ukoliko za tim nema preke potrebe, ne daje se indukcija tek tako kao u Srbiji, već se beba rađa ‘kada ona to želi’. Ume da bude iscrpljujuće za ženu. Ali nisam doktor i ne mogu da sudim, za sve ima obrazloženje zašto je baš tako”, rekla je Jelena. Njena poslednja rečenica odslikava poverenje koje žena ima u zdravstveni sistem i one koji odlučuju o toku porođaja.