Najčešći primeri problema sa kojima se lekari, ali i pacijenti susreću u praksi, a koji bi se otklonili boljom integracijom privatnog sektora sa državnim, su priznavanje bolovanja i uputa izdatih u privatnim zdravstvenim ustanovama.
Pre svega, ne dolazi do spajanja privatnog i državnog zdravstva zbog sistemskih problema i zbog toga što se ništa ne radi na tu temu, kaže reporterka N1.
Najveći problem je što je došlo i do diskriminacije samih pacijenata, ne priznaju se uputi koje dobijemo od privatnih lekara, ne možemo da pravdamo bolovanje, a s druge strane, vrlo često su pune čekaonice i teško se dolazi do termina kod lekara.
Borko Josifovski iz NVO Doktori protiv korupcije kaže da su „pacijenti svakako diskriminisani“.
„Na šta ukazuju i liste čekanja koje su velike. U određenim oblastima kao što je oftalmologija to je rešeno sklapanjem ugovora sa privatnim zdravstvenim organizacijama, gde pacijenti mogu da se operišu i zdravstveno osiguranje snosi troškove. Za ortopedske i neke druge gde se dugo čeka, to nije slučaj, pacijenti trpe i dovode se u opasnu situaciju. Svako čekanje kada su vitalne okolnosti naravno da ugrožava njihov život“, kaže Josifovski.
Pročitajte još
Pitanje spajanja privatnog i državnog zdravstva pokrenuto je, kaže Josifovski, „bezmalo pre 10 godina – 2014. godine“.
„Kada sam zajedno sa doktorom Draškom Karađinovićem bio delegiran u državnu komisiju koja je trebalo da stvori platformu za brobu protiv korupcije u zdravstvu, jer je to prema percepciji nadležnih bila najkorumpiranija oblast u sistemu“, ističe.
Njegov predlog je bio, objašnjava, da se privatno i državno zdravstvo spoje“.
„Što je zahtevalo i reorganizaciju zdravstvenog sistema. Svako je morao da zna sa čim raspolaže na svom kontu, da funkcioniše po principu privatnih zdravstvenih osiguranja koja su aktuelna, koja svoje korisnike šalju u privatne ustanove i snose troške usluga. I državni sistem bi trebalo da funkcioniše po tom principu. Pacijenti koji nemaju privatno osiguranje su diskriminisani jer ne mogu da izaberu lekara od poverenja, što je osnovni preduslov za dobro lečenje“, navodi on i dodaje da bi na tome trebalo da se radi.
Istakao je da se u zdravstvo uloži između 10 i 12 procenata BDP.
„To je negde više od tri milijarde evra, a sa druge strane imate velike liste čekanja, vidite da se deca sa retkim bolestima leče na osnovu SMS, retko se dešava da država prikupi novac i da tako bolesno dete pošalje na lečenje, što je u današnje vreme vrlo ozbiljno, jer možete da zamislite kakva je situacija tih roditelja koji očekuju milostinju, umesto da mogu o državnom trošku da se leče. Ranije je bilo – ukoliko ne možete da budete lečeni od neke bolesti, zdravstveno osiguranje plaća da se lečite tamo gde je to moguće. Opet se mahinacija pravi, da se i u državnim ustanovama prijavi neko ko navodno leči od nečega, tako da se ta mogućnost izgubi da se neko leči u inostranstvu“, kaže.
I to bi, dodaje, moglo da se reši ovde.
„Da se u tom prelaznom periodu, dok se to ne reši, ne izjednači stvarno privatno i državno zdravstvo, da svi mogu da se leče pod istim uslovima, da se makar sklopi ugovor državnog osiguranja i privatnih ustanova, u svim oblastima gde postoje liste čekanja, ne samo za lečenje, nego i dijagnostiku. I magnetna i CT skener, to je vrlo problematično doći na red. Incidenca malignih bolesti poprimila je gotovo epidemijski karakter u današnje vreme i velika je navala, trebalo bi omogućiti pacijentima da o državnom trošku, ako već ne mogu da stignu, da tu osnovnu dijagnostiku bez koje ne može da se počne lečenje, da se sklope ugovori sa privatnim zdravstvenim institucijama i da se tako i pacijenti koji nemaju da plate i zbog toga su diskriminisani, da mogu da budu lečeni i dobiju u vremenu da bi mogli da im život ne bude ugrožen“, kaže Josifovski.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare