Polić o oporavku Tamare Skrozze: Željni smo vesti da je neko dobro

Prema rečima Polić, "apsolutno nemamo pojma ništa o Parkinsonovoj bolesti".

"Dok Tamara nije obolela, a mi počele da se intenzivnije družimo, ja nisam znala ništa. Sve ono što znam, znam iz Tamarinog života, onoga što jeste na neki način iz prakse - to je bolest koja uništava čoveka. Nažalost, ako ćemo se samo jednom godišnje vratiti na tu priču o Parkinsonovoj bolesti, mislim da smo na pogrešnom putu", kaže ona.

Kako je rekla, Tamara je išla u Tursku da se leči.

"Da joj ugrade u mozak dve elektrode, da ublaže simptome, da živi, ona nije živela pre te operacije. Ona je otišla u Tursku, a ta operacija može da se radi i ovde i radi se ovde, Tamara govori o tome da nije imala poverenja ovde da radi, a i njoj nikad niko za osam godina lečenja nije ponudio tu vrstu operacije u Srbiji", kaže Polić.

Dodaje da je "mnogo važno da se govori, i jako je hrabro što Tamara to radi tako javno".

"Moramo mnogo više svi da govorimo, mora više zdravstvo da bude deo svega toga. Mi smo krenule u Tursku, išle smo Tamara, žena koja je krenula sa njom da bude tokom celog boravka tamo, koja će joj biti pratnja, Daca i krenula sam ja kao neka vrsta podrške. Zato što je Tamara bila gotovo potpuno nepokretna, od Nove godine, njoj je najveću pomoć činila njena mama Mira i njena ćerka Mia, bez njih dve Tamara ne bi mogla ništa sama. Ja sam krenula da pomognem tako gotovo nepokretnoj ženi od Beograda do Istanbula. Imate mogućnost da na aerodromima tražite asistenciju, ali asistencija za osobu koja ima Parkinsonovu bolest, koja je praktično invalid, ali nema papir, izgleda tako što neko donese kolica, kojima se prevozi od tačke A do tačke B, onda ustanete, sednete, sačekate sledeća kolica, dolazite do dela gde bi trebalo da prođete kroz kontrolu, gde vas teraju da ustanete, vi kažete ne mogu.

Čak se desio jedan užasno neprijatan momenat, u kom je žena koja je insistirala da joj se skine jakna, iako sedi u kolicima, kad smo prošli, kad su je naterali da ustane, prokomentarisala 'evo može da ustane', na ružan način, dovoljno glasno da čujemo. Ne postoji kod nas svest da postoji bolest. Verovatno smo prilično neosetljivi i na druge vrste bolesti i na ljude koji su nemoćni iz jednog ili drugog razloga", kaže ona.

Ukazala je na solidarnost među kolegama novinarima, jer je novac za operaciju, 30.000 evra, skupljen za dva dana.

"Nismo tačno znali koliko će koštati dok nismo otišli. Drugog dana je skupljeno i to je izgledalo tako što je Tamara rešila da pozajmi novac, pa će onda prodati njena mama nekakvu imovinu, pa će onda taj novac da vrati. Ja sam rekla da ne razumem, valjda je medijska zajednica tebi nešto dužna, ja zaista mislim da, ako je iko zaslužio da se za 15 minuta skupi novac, to je Tamara Skrozza, koja je novinarstvu dala ogroman doprinos.

Onda je krenulo to među kolegama, komunikacija šta i kako, Veran Matić je otvorio poseban deo računa u svojoj organizaciji, jer je moralo preko organizacije, NUNS je odradio ogromnu stvar i Tamara Filipović, koja se zaista založila da do svih stigne informacija, a da ne ode šire u javnost, da se skuplja novac za to, za dan i po ili dva dana je već bilo 30.000 na računu, tad je Tamara prvi put zaplakala, moram da je odam, jer nije verovala da je to moguće, da ćemo ikad skupiti, a ne za tako kratko vreme", kaže Polić.

Ukazuje da je njoj to pokazatelj jedna jako važne stvari.

"Mi smo profesija koja važi za one profesije u kojima nema solidarnosti. Prvi put sam videla tu solidarnost na delu među novinarima, ja bih da podsetim sve novinare, sve kolege, da kad smo solidarni, da je uspeh neminovan. Potrebna je hrabrost kakvu je imala Tamara, a i solidarnost kakvu smo imali svi mi. Ovo govorim ne samo zbog Tamare i ovog slučaja, već i zbog televizije N1 i svih medija iz dojučerašnje UM, a pre svega zbog N1, mislim da je solidarnost važna, vi ste hrabri, a mi moramo da budemo solidarni sa vama, onda ćemo na nekoj naslovnoj strani imati vest da je novinarstvo dobro u Srbiji", navodi ona.

Kako je rekla, imala je manje straha nego Tamara.

"Čitala sam mnogo pre toga o toj operaciji, lekaru, shvatila sam da nije baš da ide na operaciju koja bi mogla da bude sa smrtnim ishodom, jer nisu imali takav ishod. Tamo kad smo došli, na razgovor sa lekarom, to izgleda potpuno drugačije nego što možemo u Srbiji da zamislimo. U njegovom kabinetu on uključi diktafon, traži da se svi predstavimo i onda objasni sve, to je zaštita i njega i bolnice. Predočio nam je neželjene efekte i moguće rezultate. Kad je operacija završena i kad je mogla da progovori, rekla je - život je lep. Mislim da je to suština svega toga, da će Tamara proživeti jedan lep život u budućnosti, zahvaljujući sopstvenoj hrabrosti i solidarnosti kolega", kaže ona.

Dodaje da je to "apsolutno pobeda života".

"Prošlog leta se desila naglo promena kod Tamare, videlo se da je prilično loše, a onda je bilo sve gore. Nas dve smo, uz to što smo koleginice i prijateljice, i komšinice. Sretale smo se prilično često. Promena je prva bila, nismo se sretale na ulici, nego kod nje u stanu, a sad se sretnemo na ulici, ona ide na pijacu, ode do Đerma, srela sam je na Bulevaru, kod manikirke... Uradila je sve što je želela da uradi u ovih desetak dana otkad se vratila i mislim da je to za svakog od njenih prijatelja, kolega, dodatna sreća, jer je ona zaista pobedila i to jeste pobeda života. To jeste najdivnija stvar koja je mogla da se desi u ovim vremenima, u stvari, toliko smo željni dobrih vesti, da je ova naslovna strana Nedeljnika toliko važna, sad pričamo o Tamari, ali zapravo smo željni vesti da je neko dobro i da smo svi zajedno dobro", kaže ona.