Popela se na Rtanj 19 puta u 29 sati: Žudana je prva Srpkinja koja je uradila Everesting "na nogama"

Najviši vrh Himalaja, Mont Everest, ima 8.848 metara. Po njemu je poduhvat Everesting dobio ime. Cilj je da se u jednoj aktivnosti ta visina kumulativno postigne - dakle, moguće je i iz više ponavljanja. Za poduhvat su ljudi prvo i najbrže koristili bicikl, kasnije je to bilo dopusitvo i bržim planinarenjem/trčanjem, pa čak i virtuelno, na spravama.

Žudana Đokić (35) iz Beograda pre 10 godina ušla je u svet planinarenja, penjanja, alpinizma i speleologije, iz kojih se kasnije usput rodila ljubav prema trčanju u planini.

"Kroz penjanje se rodila želja da jednog dana odem na Himalaje. Tokom jednog predavanja i projekcije, od čoveka koji je popeo Južni pol, Dragana Jovovića, uporedio je kao da dva dana istrčiš po jedan maraton, odnosno da je to otprilike ta vrsta napora koja mora da se prebrodi. Tada sam shvatila da moram da počnem da trčim, pa sam krenula kilometar po kilometar", kazala je ona za N1.

Kilometar po kilometar, sad u visini, bio joj je jedini cilj kada je u avgustu otišla na Rtanj da odradi ne Everesting, već trening sa višestrukim usponima. Deo planine, koji je na kraju duže od dana uporno savladavala, odabrala je slučajno, kod domaćina Dejana, vodeći se time da nema mnogo ljudi zbog gužve, kao što bi bilo u podnožju gde su radovi i parkirana vozila, da može da odradi više puta ponavljanja gore-dole, ali i da petoro njenih prijatelja (koji su joj bili podrška i logistika) budu na sigurnom.

Spontano je, dodaje, odabran i datum, gde se ispostavio na kraju kao topao letnji dan na planini na kojoj inače nema vode, te ju je potrebno nositi sa sobom.

"Sam Rtanj je pogodan teren, gde možeš iz više pravaca da se popneš na sam vrh, da kreneš iz istoimenog sela i da u jednom usponu prikupiš 900 do 1000 metara a negde i do 1100 metara visine. U suštini, tu može da se uradi i u više manjih ponavljanja, ali bi staza bila duža i ravnija. Meni je bilo cilj ne da radim dužinu, nego da naberem taj kumulativni uspon, da bih se pripremila za napore koji su me tek čekali u septembru", objasnila je Žudana za portal N1.

Prvobitni cilj joj je bio samo da "odradi trening u tišini", a da li će skupiti 4.000 ili 5.000 metara visinske, manje joj je bilo važno, navodi.

"Već sam bila premorena. U šest nedelja pre toga imala sam tri ultramaratona svaki od preko 60 kilometara, a samo deset dana ranije bila sam u Crnoj Gori, na ultri na Bjelasici", opisala je.

Međutim, podrška je stigla ne samo od njenih prijatelja, već i drugih ljudi koji su se tu našli - od lokalnog ugostitelja domaćina gde su napravili bazu, do planinara i posetilaca koji su došli da tog vikenda na Rtnju posmatraju meterosku kišu Perseide i dočekaju svitanje na vrhu Rtnja, a naposletku najviše pitanja imali o ovoj mladoj ženi.

I uprkos umoru, Žudana je ostala budna duže od 36 sati. Od toga je 29 provela u trčanju i brzom planinarenju. Potrebnu visinu za Everesting postigla je iz 19 ponavljanja.

"U jednom sam trenu imala snage da trčim i uzbrdo, ali sam morala da se čuvam, jer sam znala da me čeka noć, umor, nizbrdice koje su nezgodne za kolena i kvadricepse. Mnogo sam srećna i zahvalna što mi je svaki korak bio siguran. Tokom noći i u poslednjih par krugova, priključili su mi se na stazi drugari i drugarica trkači na smenu i da zabeleže neki od zajedničkih trenutaka po krugu i hvala im. Kada sam završila, nisam ni bila svesna šta sam uradila. Bila sam umorna i uzbuđena, sve me stiglo – svaki korak i trenutak uzbrdice, nizbrdice, noć, jutro a ljudi na stazi su me pitali šta radim, za šta se spremam i zašto se treći put penjem dok oni penju prvi", opisala je.

Everestingu je poslala svoje podatke i ubrzo je uvrštena u njihov "Hall of Fame".

Žudana, inače, nema dnevne treninge, niti trenera, već se priprema u skladu sa svojim aktivnostima i interesovanjima, uglavnom u parkovima i šumama Beograda.

"Meni su važni ti mikro treninzi. Dovoljno je 15 minuta ujutru, popodne i uveče, bolje nego da ne uradiš ništa. Svoje prve trke uradila sam bez treninga, ali dešavalo se da mi se 'omakne' postolje, pa budem treća, četvrta ili peta... Nekada budem na sredini, nekad pri kraju, ali meni je pozicija manje važnija od uživanja u prirodi, društva i poznanstvima tokom i nakon same trke. Šta bi tek bilo da sam tada zaista trenirala...", kaže s osmehom ona.

Samo kretanje tokom te trke izaziva posebno stanje izdvojenosti i fokusa, opisala je.

"Stvari oko kojih se nerviraš u gradu - shvatiš da to zaista jesu sitnice. Nekada pevaš, nekada porazgovaraš s ljudima na stazi, pa se nasmeješ, ukažu se pogledi i divni predeli ili misliš o tom razgovoru. Nezgodno je malo noću, tu moraš da kontorlišeš i zavaraš svoj mozak da bi održao budnost", opisala je.

Ističe da nije prva žena iz Srbije koja je uradila Everesting (jedna je ranije uradila u biciklizmu), ali je prva koja je uradila trčeći.

"Volela bih da se više ljudi usudi i ohrabri, naravno da postoje više staza koje mogu da budu predviđene za to neko 'osvajanje', ostvarivanje izazova, ali treba se dobro pripremiti, naročito kada je reč o logistici. I poenta svega je bezbednost - da se bezbedno popneš, spustiš, da nema potrebe zvati službe da ti pomognu, jer takve stvari treba nekad i najaviti", objasnila je.