Nebojša Simeunović bio je više od 20 godina istražni sudija Okružnog suda u Beogradu, gde je radio na mnogim važnim predmetima, uključujući slučajeve ubistva saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova Radovana Stojičića Badže, hapšenja osnivača JUL-a Nenada Đorđevića.

Dana 3. oktobra 2000. godine, Nebojša Simeunović je, uprkos velikim pritiscima, odbio da potpiše nalog za hapšenje 13 rudara organizatora štrajka u Kolubari, Nebojše Čovića i Borisa Tadića, navodeći da nije ispoštovana procedura u redosledu zakonskih radnji. Mesec dana kasnije, u noći između 6. i 7. novembra 2000. godine, sudija Simeunović je nestao.

Početkom decembra njegovo telo pronađeno je u Dunavu, u blizini hotela „Jugoslavija“. Slučaj se tokom niza godina tretirao kao samoubistvo. Ipak, 2010. godine republička tužiteljka Zagorka Dolovac daje nalog da se pokrenu istražne radnje i otkriju okolnosti koje su dovele do smrti sudije Simeunovića.

Povodom 23 godine od kako je odbio da potpiše nalog za hapšenje rudara, prenosimo pismo Jelene Simenunović, sestre sudije Simeunovića, u celosti:

„Zvanični dokument, zapisnik, sačinjen pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, Branislavom Todićem, iz koga se vidi kako su monstrumi Državne bezednosti ubili mog brata, postoji još od 12. februara 2001.

U zapisniku stoji citiram:

„Došlo je do intoksikacije i ugušenja gde je nastupila smrt. Telo je, zatim, bačeno u reku i pronađeno. Amonijak direktno u krv na obdukcioni se odmah otkrio. Amonijak kroz uši i ušne kanale deluje na kranijalne nerve i mozak i prouzrokuje oštećenje nervnih ćelija i nedostatka kiseonika, koji hrani nervne ćelije. To znači da je neko stručan, dao savet ili izveo sve. Pronađeni su ostaci amonijaka pod tkivima. Ubačeni amonijak kroz levo i desno uvo. Amonijak deluje prvenstveno na nervne sisteme, onda na ostale sisteme i organe“.

Na mestu gde je pronađeno telo brata mog, ne izlazi ni istražni sudija, ni javni tužilac, a procedura istražnog postupka izričito zahteva njegovo prisustvo. Policija telo urgentno prenosi na Institut za sudsku medicinu. Telo ostaje na Institutu i posle obdukcije, mada se tela posle obdukcije prenose u centralnu kapelu. Telo nije preneto u kapelu jer ljudi koji rade u kapeli, a i neki drugi koji bi došli u dodir sa telom, videli bi po očima, po boji kože i nekim drugim znacima, na koji su način monstrumi iz Državne bezbednosti ubili mog brata.

Okružni sud u Beogradu izdaje zvanično saopštenje za javnost u kome se kaže da se “sudija Simenunović ubio“ blateći pritom ime svog mrtvog kolege, a da im ruka nije zadrhtala. Dogodilo se nešto nezabeleženo na ovim prostorima, od kada postoji Okružni sud u državi Srbiji, Okružni sud u Beogradu učestvovao je u ubistvu svog sudije. Predmet se brzo arhivira, a tek posle mog dolaska kod Glavnog inspektora, predmet se vadi iz arhive, i tada predmet dobija oznaku “nestanak sudije Simeunovića“. Kada je Generalni inspektorat sačinio i predao izveštaj o radu na slučaju moga brata, moj advokat i ja smo otišli u Okružno tužilaštvo tražeći da pročitamo taj izveštaj. Nisu nam dozvolili rekavši “da je, ne samo izveštaj, već i ceo predmet sudije Simeunovića pod oznakom tajne“.

Glavni saučesnici u prikrivanju ubistva bili su doktori. I dželat je bio doktor. Tako je služba pored svojih čudovišnih egzekutora i kriminalaca ubica sa značkama Državne bezbednosti, posedovala i doktore dželate. Jedan od dželata, robovski podanik službe, skončaće svoj od zločina otežao ovozemaljaski život u jednoj hotelskoj sobi, “na zadatku“, u istom mesecu kada je brat moj, davne 2000. godine odbio je da potpiše krvožedan nalog Velikog inkvizitora i uhapsi rudare Kolubare.

U toku policijske akcije Sablja novi vlastodršci će uhapsiti i više od deset hiljada ljudi, čitav jedan grad, ali ne i ubice mog brata, sudije Simeunovića, ubice ministra vojnog Pavla Bulatovića, ubice Žike Petrovića, ubice Dade Vujasinović i mnogih drugih znanih i neznanih koje je režim Velikog inkvizitora umorio na najsvirepiji način.

Pune 23 godine, skoro četvrt veka, država zvernjak, stvorena od laži i zločina, čudovišnih egzekutora, inkvizatorskih sudija i sudova, privatnih zatvora, sa svojim ubicama i svojim tužilaštvom, blati, razvlači i čereči zemne ostatke brata mog, sudiju koji je bio oličenje poštenja, čestitosti i pravednosti. Sudiju koji je spasio ne samo rudare Kolubare, nego na stotine, možda hiljade ljudskih života, osuđen zbog toga na smrtnu kaznu od, još uvek postojećeg, inkvizatorskog suda.

I, suludo politička instrumentalizacija suda, koje se uspešno i autoratitatvno decenjima gnušao, i neželjena ali i fatalna popularnost u medijima, i za javnost atraktvnih slučajeva koji su mu pripadali, ne želeći, nametao kao izvor informacija, meta, dragoceni leptir, retka krhka divljač, stalno proganjana i do smrti izranjavana, ali još uvek čudesno pokretna, misleća i razorno cinična.

Postao je medijski junak dana, i to ne bilo kakav, već istinski, opozicioni, revolucionarnih heroj, kakvim su ga krunisali tadašnji pobednici, beskrupoloznoga prisvajajući, zaboravivši mu ime, čim su se dokopali svojih ministarskih i predsedničkih fotelja. A on je samo želeo da ga ostave na miru jer je tog dana, kao i decenijama pre, samo obavljao svoj sudijski posao. Sigurno, strogo, stručno, odvažno, nepotkupivo.

A vi moćni i oholi, vi beskrupulozni trgovci ljudskim telima i dušama, vi koji ubijate, vi koji pored svoji čudovišnih egzekutora i kriminalaca sa vašim značkama, posedujete i svoje doktore dželate, nećete uteći kosmičkoj pravdi. Kosmička pravda je spora, ali dostižna. Ne može toliko krvi i suza prolivenoj na ovoj jadnoj zemlji mojoj ostati nekažnjeno.

Promenili ste ime, uzeli ste jedan dan u godini za slavu Službe, misleći da ćete uteći senkama sablasne prošlosti, i posivelim bestelenim licima, koja vas prate, gledaju i optužuju. Dolaze vam sveštenici da vam osveštaju prostorije u kojima ste ubijali i pravili spiskove likvidacije znanih i nezanih.

Brata mog ste ubili uoči jednog od najvećih hrišćanskih praznika Vavedenja presvete Bogorodice, ubrzigavajući amonijak u uši, zatim bacili u reku, samo zato što je odbio da potpiše nalog Velikog inkvizitora, krvnika, tiranina, i uhapsi radnike Kolubare.

A ja, ja vas čak i ne mrzim. Ja vas se gadim. Gadim se ovih bivših, ovih sadašnjih i onih budućih. A posebno se gadim onih fariseja, licemera, onih koji dolaze na vlast 5. oktobra 2000, i koji prave pakt sa onima koji su ubili mog Nebojšu, i tako dok oni žare i pale zemljom Srbijom više od jedne decenije, ostaju nerasvetljena politička ubistva.

Jedan od onih koji je tog fatalnog po brata mog dana 3. oktobra 2000. bio na poternici, a moj brat odbio da izda poternicu, koji će postati prvi čovek Srbije, više se i ne seća, jednog istražnog sudije, koji mu je poklonio pobedu, slavu, vlast, život. On će se zahvaliti mom Nebojši tako što će abolirati njegove ubice i njihove zločine. A najviše se gadim, onih ljudi, neljudi, onih ljudi moralnih nakaza, koji su za trideset krvavih srebrenjaka potpisali saopštenje za javnost u kome se kaže, da se sudija Simeunović “ubio“, blateći pritom ime svog mrtvog kolege, a ni ruka im zadrhtala nije.

Brat moj je pripadao, onom malobrojnom soju, dragocenih ljudi, koji je u vavilonski nepravednoj i surovoj lutriji oktobarskog prevrata, znao da zaštiti i sačuva tuđe živote, ali ne i svoj. Odbranivši sudijsku čast, žrtvujući pritom svoj život, spasao je stotine, možda hiljade tuđih“.