Prištinski Univerzitet u Mitrovici – resurs partijske logistike ili institucija od nacionalnog značaja?

Pismo Proaktiva, objavljenom na portalu KoSSev, prenosimo u celosti:

Proaktiv Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici - grupa nastavnika koji podržavaju studente u borbi protiv korupcije!

Univerzitet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, predstavlja jednu od retkih institucija u srpskom obrazovnom sistemu koja je svoj istorijski identitet izgradila upravo kroz dramatičnu i permanentnu izloženost političkim, institucionalnim i bezbednosnim pritiscima.

Od svog osnivanja 1969. godine, Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici bio je više od obrazovnog tela: on je postao simbol postojanosti kulturnog, jezičkog i duhovnog prisustva srpskog naroda u prostoru koji je istovremeno bio predmet sukoba i prekrajanja poretka.

Istorijska vitalnost ove institucije temeljila se upravo na sposobnosti akademske zajednice da u uslovima političke fragmentacije i institucionalne nesigurnosti sačuva norme akademske samostalnosti i delovanja u skladu sa zakonskim okvirima Republike Srbije.

U tom smislu, ovaj Univerzitet nije samo preživeo spoljašnje udare, već je i afirmisao model akademske autonomije u ekstremnim uslovima, koji predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenom univerzitetskom prostoru.

Ipak, počev od 2013. godine, potpisivanjem Briselskog sporazuma između političkih predstavnika Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Evropske unije, započinje proces sistemske transformacije institucionalnog prisustva Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Iako Univerzitet formalno nije bio obuhvaćen prvobitnim paketom integracionih mera, posledice tog dokumenta su posredno uticale i na njegov status.

U junu iste godine, kao neposredan odgovor na novonastalu pravno-političku konfiguraciju, formiran je Odbor za očuvanje i opstanak Univerziteta u pravnom i obrazovnom sistemu Republike Srbije, kao institucionalni mehanizam unutrašnje konsolidacije i kritičkog otpora potencijalnoj integraciji u sistem tzv. Republike Kosovo. Time je započeta nova faza unutrašnje artikulacije akademske pozicije Univerziteta kao subjekta sa sopstvenim pravnim i vrednosnim integritetom.

U martu 2016. godine, Ministarstvo prosvete Republike Srbije, postupajući u skladu sa političkim direktivama izvršne vlasti i pod uticajem Kancelarije za Kosovo i Metohiju, uputilo je zvanično obaveštenje Univerzitetu o nameri izmene njegovog statusa. Izostavljeni su akademski argumenti, zanemareni zakonski okviri, a dominirala je logika političkog diktata.

Dopis je u tom pogledu predstavljao problematičan diskurs kojim se nastojalo da se, pod okriljem integracionih procesa, nametne mehanizam uvođenja „privremenih mera“, čime bi se zaobišli organi Univerziteta i derogirala njegova pravna subjektivnost i samoupravnost, a čiji bi krajnji rezultat bio institucionalno i normativno približavanje Univerziteta postojećem pravnom okviru tzv. kosovskih struktura.

Reakcija akademske zajednice tada je bila odlučna, pravno utemeljena i akademski dostojanstvena: kategoričko odbacivanje svake forme političkog potčinjavanja i zahtev za očuvanje akademske samostalnosti u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Srbije. Naročito je važno napomenuti da je tada Univerzitet u Prištini bio prvi univerzitet na kojem je pokušan eksperiment sistemske deautonomizacije, kao ogledni model za buduću širu transformaciju svih državnih univerziteta u Srbiji, čemu svedočimo danas.

U julu 2017. godine, Odbor za očuvanje Univerziteta dodatno upozorava na opasnost uvođenja tzv. „privremenih mera“, čiji bi efekat bio institucionalno razvodnjavanje, administrativna instrumentalizacija i postepeno gašenje osnovnih mehanizama samoupravljanja Univerziteta. Istovremeno, Odbor je Rektoru predložio konkretne mere u cilju kadrovskog i organizacionog jačanja, kao osnovnog preduslova za očuvanje autonomije i funkcionalne održivosti Univerziteta.

Ovaj period obeležio je visok stepen akademske konsolidacije, unutrašnje kohezije i jasno artikulisanog odupiranja spoljnopolitičkim uticajima koji su težili da redefinišu Univerzitet kao „tehnički“ problem, a ne kao duhovni, obrazovni i kulturni resurs od nacionalnog značaja.

Nasuprot navedenoj fazi aktivne unutrašnje odbrane, u periodu nakon 2017. godine primetna je sistemska promena u odnosu rukovodstva Univerziteta prema procesima koji zadiru u njegovu pravnu i simboličku egzistenciju. Iako su obrazovanje i zdravstvo formalno (trenutno) izuzeti iz procesa integracije u okvire tzv. kosovskog pravnog sistema, retorika političkih i bezbednosnih aktera u Prištini sve češće ove institucije imenuje kao „paralelne strukture“, što ukazuje na njihovu percipiranu nelegitimnost i dugoročnu političku neprihvatljivost.

U takvom ambijentu, Univerzitet funkcioniše pod teretom duboke neizvesnosti, kako u pogledu bezbednosnih uslova, tako i u pogledu institucionalne perspektive. Ono što, međutim, predstavlja najozbiljniji izazov, jeste gubitak kapaciteta za kritičko delovanje iznutra. Akademska zajednica, koja je u prethodnom periodu imala sposobnost samoorganizovanja i otpora, sve više nastupa u funkciji administrativne inercije i pasivnog posmatranja.

Oglašavanje rukovodstva Univerziteta svedeno je na izjave usklađene sa zvaničnom državnom politikom, koju dominantno oblikuju političke partije na vlasti — upravo one koje su u prethodnim godinama i sprovodile politiku institucionalne integracije, direktno ili indirektno. Prostorije Univerziteta se povremeno koriste za političke promocije „Srpske Liste“, što predstavlja degradaciju akademskog prostora kao takvog.

Ozbiljno zabrinjava i tendencija političke instrumentalizacije Univerziteta u sferi kadrovske politike. Postavljanje pojedinih članova akademske zajednice na visoke javne funkcije (npr. u resoru informisanja, u Regulatornom telu za elektronske medije ili na čelu skupštinskih odbora) bez transparentnih akademskih kriterijuma, uz direktno posredovanje političkih struktura, ukazuje na duboku eroziju unutrašnjeg akademskog autoriteta.

Takav model podriva osnovnu distinkciju između univerzitetske samouprave i političke instrumentalizacije. Univerzitet se time više ne percipira kao institucija posvećena razvoju nauke, nastave i kulture, već kao resurs unutar partijske logistike — što je u direktnoj suprotnosti sa univerzalnim principima akademske autonomije.

U svetlu navedenog, PROAKTIV Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici izražava ozbiljnu zabrinutost i neslaganje sa svim kadrovskim i političkim odlukama koje se sprovode bez konsultacija sa širom akademskom zajednicom, kao i sa praksom upotrebe Univerziteta u partijsko-političke svrhe. Takve prakse predstavljaju oblik simboličke devalvacije Univerziteta i indikator su procesa unutrašnjeg urušavanja koji vodi ka gubitku integriteta institucije. Protivimo se svim aktima koji Univerzitet tretiraju kao puki objekat političkog upravljanja, a ne kao subjekat akademskog i društvenog dijaloga.

Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kao poslednji simbolički i funkcionalni stub visokog obrazovanja u srpskom sistemu na Kosovu i u Metohiji, danas je na granici — ne samo geopolitičkoj, već i egzistencijalnoj. Potenciramo da njegov opstanak ne zavisi isključivo od formalno-pravnih okolnosti, već prevasodno od unutrašnje odlučnosti akademske zajednice da afirmiše sopstveni autoritet, samostalnost i vrednosni horizont.