Profesor koji je napisao "Slučaj Vinča" o ozračenim atomistima, spekulacijama i velikoj tajni

"Mislim da je to poređenje preterano, možda bi poveznica mogla da bude ta što je u oba slučaja bio presudan ljudski faktor, odnosno ljudska greška. I drugo, došlo je do skrivanja događa od javnosti, najpre da se spreči panika, ali i da se ne prizna greška ljudska koja se dogodila, i u Sovjetskom Savezu, i u Jugoslaviji", navodi profesor Milašinović.

U to vreme, to je bila velika tajna. Ipak, zanimljivo je da se o akcidentu u Vinči nije govorilo ni kada se SFRJ raspala, kada je prestao monopol Komunističke partije, a upravo su čelnici te partije u vreme nastajanja Instituta u Vinči igrali važnu ulogu.
"Spekulisalo se da je Jugoslavija želela da napravi atomsku bombu. Pošto je Vinča bila u to vreme jedini nuklearni naučni institut, to je jedino tamo bilo moguće. Moja saznanja dok sam pisao roman, govore suprotno, odnosno da se 1958. godine nije puno razmišljalo o bombi. Postoje razgovori između Rankovića, Đilasa, Pavla Savića, rukovodećih ljudi u to vreme, ali 1951. i 1952. godine o tome da Jugoslavija treba da ima atomsku bombu i da eventualno rezerve uranijuma koje postoje na Staroj planini mogu da posluže tome. Pavle Savić je bio protiv, i to je bio jedan od razloga zašto je smenjen. Od tada, dok reaktor nije pušten u rad, juna 1958. godine, samo četiri meseca pre akcidenta, ideja o atomskoj bombi značajno se značajno izmenila u Jugoslaviji. Josip Broz Tito je ušao u kurs Nesvrstanima. Niste mogli da idete u politiku Nesvrstanih i da pravite atomsku bombu u svom dvorištu. Mislim da, posebno kada je reč o akcidentu, mislim da nije bilo reč o atomskoj bombi", ističe sagovornik N1.

Svi su imali posledice zračenja

U akcidentu je te 1958. godine ozračeno šestoro atomista. Jedan je preminuo, dok je njih petoro preživelo. Danas niko od njih više nije među nama.

"Poslednji je umro za vreme kovida, doživeo je 80 godina, takođe i ženska osoba iz tog perioda dočekala je relativnu starost. Ostali su umrli mladi, i to bi se moglo povezati sa ozračivanjem. Svi su imali posledice zračenja, a one se, nažalost, prenose s generacije na generaciju", navodi profesor.

Doktor Milašinović nalazi se na čelu državne komisije za saradnju sa UNESCO, a kako kaže, oni se ne mešaju u to da li će neka država da pravi neku nuklearku ili neće.

"UNESCO se ne meša u to, svestan je da za osam milijardi ljudi nema dovoljno energije i hrane. Hrane i energije ima za milijardu ljudi. I čim smo ušli u taj broj, mi uništavamo prirodu, a ne možemo da se vratimo u kameno doba, da bismo živeli kao nekad. Međutim, UNESCO upozorava, sarađuje sa ministarstvima svih država, u smislu zaštite životne prirode, i to je jedna od tačaka koje su stalno u fokusu. Ali ne samo suve prirode, nego i okeana, koji se značajno zagađuju", objašnjava doktor Goran Milašinović.