Profesorka Vujić: Šanse da Srbija u dogledno vreme izgradi nuklearnu elektranu ravne nuli

Prenosimo deo autorskog teksta koji je napisala za novi broj nedeljnika "Radar":

"Srbija je davno izgubila korak u mnogim tehnološkim oblastima, a pogotovu u oblasti moderne nuklearne tehnologije. Posle katastrofe na nuklearnoj elektrani Černobilj (1986), u bivšoj Jugoslaviji je 1989. godine usvojen Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, takozvani moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana i to bez neke veće naučne diskusije, a potpomognut strahom građana. Republika Srbija je ponovo 2005. godine produžila trajanje ovog „moratorijuma“.

Zanemareno je obrazovanje novih kadrova u nuklearnim tehnologijama i nuklearnoj energetici. Kao direktan rezultat ovog „moratorijuma“, na Univerzitetu u Beogradu su bazično ukinuti svi predmeti vezani za oblast nuklearnih tehnologija, a u institutima i istraživačkim centrima je prekinuto finansiranje programa u ovoj oblasti. Odsek za tehničku fiziku sa usmerenjem na nuklearnu tehniku, koji sam ja završila, ugašen je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu otprilike u isto vreme.
Institut za nuklearne nauke „Vinča“, gde sam radila od 1977. do 1985. godine, takođe je pretrpeo katastrofalne promene, od pokušaja da se od „nuklearne“ Vinče napravi „zelena“ Vinča, od gašenja dva eksperimentalna nuklearna reaktora, od odnošenja visokoobogaćenog uranijumskog goriva pod misterioznim uslovima (ovo gorivo je neprocenjive vrednosti, jer više nikada Srbija neće imati pristup ovakvom gorivu), do nasilnog cepanja Instituta i formiranja bespotrebnog Javnog preduzeća „Nuklearni objekti Srbije“. To je dovelo do odlaska velikog broja nuklearnih stručnjaka i istraživača u inostranstvo – da se nikada ne vrate, i napravilo ogromnu „rupu“ od nekoliko decenija u obrazovanju nove generacije stručnjaka.

Na Univerzitetu u Beogradu su bazično ukinuti svi predmeti vezani za oblast nuklearnih tehnologija, a u institutima i istraživačkim centrima je prekinuto finansiranje programa u ovoj oblasti

Čak i kada bi Srbija (volšebno) u ovom momentu odlučila da se posveti izgradnji nuklearne elektrane, morala bi da počne sve od početka: ne postoje odgovarajući zakoni niti potrebna regulativa, ne postoji obrazovani kadar i to ne samo u oblasti nuklearne tehnike, već i u srodnim oblastima neophodnim za izgradnju i upravljanje nuklearnim elektranama (od mašinskih inženjera, građevinaca, hemičara i biologa, do zavarivača specijalizovanih za rad na nuklearnim elektranama), ne zna se ko je tačno nadležan za zaštitu od jonizujućeg zračenja, nezavisne regulatorne agencije se ukidaju a osnivaju se nova regulatorna tela sa nestručnjacima i političkim nameštenicima na čelu, osnivaju se javna preduzeća za rukovođenje nuklearnim objektima koji u Srbiji više ne postoje, a strategija energetskog razvoja se uglavnom bazira na korišćenju lignita neujednačenog kvaliteta i izgradnji (skupih) obnovljivih izvora.

Nedavno je i Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE) izdala tehnički dokument o preduslovima i detaljnim koracima neophodnim da se sprovedu u zemljama koje planiraju izgradnju nuklearne elektrane. Ukoliko jedna zemlja želi da se posveti izgradnji nuklearne elektrane na svojoj teritoriji, ta zemlja mora da:

prepozna da ova odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu; pripremi celokupnu nacionalnu infrastrukturu za ovaj poduhvat; razvije sve neophodne resurse (zakonske, kadrovske, finansijske, nadzorne, operativne) koji će omogućiti siguran i bezbedan dugogodišnji rad nuklearne elektrane i bezbedno odlaganje istrošenog goriva.

U dokumentu MAAE se naglašava:

„Odluka da se započne sa planiranjem izgradnje nuklearne energetske infrastrukture mora sadržati garancije da će se korišćenje nuklearne energije zasnivati na principima sigurnosti, bezbednosti i mirnodopskog korišćenja. Ove garancije zahtevaju razvoj održive nacionalne infrastrukture, koja omogućava državnu, zakonodavnu, regulatorsku, upravljačku (organizacionu), tehnološku, kadrovsku, industrijsku i finansijsku podršku za nuklearni energetski program u toku celokupnog „životnog ciklusa“.
Ne postoje odgovarajući zakoni niti potrebna regulativa, ne postoji obrazovani kadar i to ne samo u oblasti nuklearne tehnike, već i u srodnim oblastima neophodnim za izgradnju i upravljanje nuklearnim elektranama, ne zna se ko je tačno nadležan za zaštitu od jonizujućeg zračenja

U osnovi razvoja međunarodno prihvatljivog nuklearnog programa je striktno prihvatanje i sprovođenje svih međunarodnih propisa i uputstava u pogledu standarda u nuklearnoj sigurnosti, bezbednosti i zaštiti. Neophodna infrastruktura uključuje ne samo instalacije i uređaje, već i ljudske resurse i finansije i zakonodavni i regulatorni okvir, u okviru koga ovaj program može da se nesmetano odvija.

Takođe se naglašava da „životni ciklus“ u nuklearnom programu ne znači posvećenost ovom programu u toku 20 do 30 godina, već ciklus od 100 godina: od planiranja, razvoja infrastrukture (kako je široko definisana u prethodnom pasusu), izgradnje elektrane, bezbednog upravljanja radom elektrane u toku njenog veka od 40 do 60 godina, do dekomisije i dugoročnog bezbednog odlaganja visokoradioaktivnog istrošenog goriva, kao i srednje i nisko radioaktivnog otpada. Ovaj dokument bi trebalo da bude obavezna literatura za sve koji razmišljaju o izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji."

Ceo tekst profesorke Jasmine Vujić možete da pročitate na portalu nedeljnika Radar.

*Autorka je redovni profesor i prva žena dekan katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Osnivač je Centra za nuklearna istraživanja, čiji je i direktor

Pogledajte još: