Profilisanje školskih ubica: Forenzičar objašnjava koji koraci se mogu preduzeti

Vesti 24. jul 202322:08 17 komentara

Dr Rid Meloj forenzični je psiholog, savetnik FBI, profesor Centra za psihoanalizu u San Dijegu, i nekadašnji profesor kliničke psihijatrije, koji je govorio na temu profilisanja školskih ubica.

Pored akademskog rada kao profesor Univerziteta Kalifornije u San Dijegu, on je i gostujući profesor na Jejl univerzitetu i univerzitetskoj bolnici u Cirihu, a poslednjih dvadeset godina radi kao savetnik u Odeljenju za analizu ponašanja – Kvantiko – u FBI, i bio je i tehnički savetnik na televizijskim serijama poput čuvene serije CSI.

Sa njim je razgovarala Ivana Bandić, doktor muzike i komunikacija, novinar iz Los Anđelesa.

Dr Meloj, zajedno sa Dr Hofmanom, vi ste autor Internacionalnog priručnika za procenu pretnji – knjige koja je postala ne samo prestižni udžbenik iz ove oblasti već i opsežan izvor informacija za radnike u mentalnom zdravlju, organima za sprovođenje zakona i profesionalce koji se bave prevencijom ciljanog nasilja. Šta je procena pretnje, kako se izvodi i kako može da se primeni na školske masakre?

To je veoma važno pitanje. Procena pretnje je nastala zbog nasilja koja su se dešavala planirano i namerno, a ne spontano, reaktivno ili impulsivno. Kada su ti događaji počeli da se istražuju, shvatilo se da su njihovi počinioci, bilo adolescenti ili odrasli, planirali i pripremali nasilja tipično u vremenskom periodu od nekoliko nedelja ili čak – u nekim slučajevima, nekoliko meseci.

U poslednjih nekoliko decenija naučili smo mnogo o tome zašto se ove se osobe okreću nasilju, šta čine tokom različitih faza na tom putu, i šta možemo da uradimo kako bismo najuspešnije intervenisali i sprečili takve događaje. A kako zapravo procenjujemo pretnju? Prvi model koji imamo i koji je zapravo vrlo jednostavan je identifikacija, procena i preuzimanje kontrole, tako da je prvi korak da pokušamo da identifikujemo da li pretnja postoji, drugi – da procenimo sta je ta specifična pretnja i koji je stepen rizika koji donosi, i treći – koje korake možemo da preduzmemo da bismo preuzeli kontrolu nad njom. Tako da – identifikacija, procena i kontrola su vrlo važan deo ovog modela.

Zatim, ono što smo otkrili je da ovaj model ima najviše uspeha kada postoji timski pristup. Tako da na primer u gimnaziji ili na fakultetu, tipično imamo tim koji čini grupa ključnih osoba.

U gimnaziji, na primer, taj tim mogu da čine školski psiholog, zatim osoba koja je zadužena za bezbednost, koja je tipično pripadnik policije i na kraju – neko iz školske administracije, na primer direktor škole ili njegov zamenik. Oni čine grupu ljudi koju mi zovemo Tim za procenu pretnje, i oni pokušavaju da se rano identifikuje problematični učenik pre nego što izvrši napad.

Koncept multidisciplinarnog tima je vrlo važan kao i taj tim zaista mora da blisko sarađuje u smislu da stvarno razmišljaju kao jedan, jer takve odluke ne mogu da se donose samostalno, oni moraju zaista da sve planiraju zajedno kako bi izvršili najbolju moguću intervenciju.

Da vam dam vrlo specifičan primer iz škole.

Recimo da znate da imate decu koja često biraju put ka nasilju. Ovde govorim o adolescentima koji su često klinički depresivni, Oni će biti vrlo ljuti. Oni će takođe biti izolovani od ostale dece u školi. Oni neće imati drugare. Tipično, kod kuće ce im stvari biti prilično neorganizovane. Može da se desi da imaju roditelje koji nisu baš efikasni u njihovom vaspitanju. Trenutno radim na slučaju gde roditelji imaju veoma mentalno bolesnog sina i roditelji su kao način da odgovore na njegovu mentalnu bolest izabrali da mu kažu – budi muško! Ne treba ti ništa drugo nego da budeš jak. I onda su mu kupili pištolj za rođendan i odveli ga na strelište da vežba gađanje iz pištolja. Tako da vidimo neke apsolutno užasne roditeljske korake koji se preduzimaju u izvesnim slučajevima i ključ svega je da intervenišemo rano, pre nego što će dete, u ovom slučaju adolescent, tinejdžer, krenuti putem sve do tačke gde planira i priprema da izvede nasilje. I zavisno od toga gde se nalazi na tom putu, naš tim će isplanirati intervenciju koja će biti najefektivnija. Na primer, ako identifikujete da je dete možda samo klinički depresivno i izolovano u školi, onda je intervencija da se ono ne izbaci iz škole. Intervencija je da se pokrene briga za mentalno zdravlje, dovede psiholog, psihijatrijski socijalni radnik, ljudi koji mogu da blisko sarađuju sa detetom i koji tipično mogu blisko da sarađuju sa porodicom kako bi pružili detetu pomoć koja mu je potrebna. To su vrlo rani koraci.

Ali, ako stignemo do tačke da dete donese oružje u školu, onda je prekasno za terapiju, prekasno za intervenciju vezanu za mentalno zdravlje. Tipično, u takvoj situaciji potrebna je intervencija policije koja ce oduzeti oružje, da bi nakon toga intervenisala na mnogo agresivniji nacin i u slučaju deteta i u slučaju porodice kako bi im pružila pomoć koja im je potrebna da stabilizuju situaciju. Tako da sve zavisi od toga gde se deca nalaze na putu nasilja, kojom brzinom se kreću tim putem i šta možemo da učinimo da bismo intervenisali i bili od najveće pomoći u slučaju procene pretnje ili intervencije ponašanja.

Kako da ih prepoznamo? Da li postoji model tipičnog školskog ubice? Šta im je zajedničko?

Tipično, ne postoji tipičan školski ubica. I vrlo je važno da se prepozna da ne postoji taj profil, specifičan profil školskog ubice.

Ali, mi znamo neke vrlo važne stvari o njihovom ponašanju. Na primer, znamo da će velika većina adolescentnih školskih ubica nekome poveriti svoju nameru da izvrše zločin. Mi to zovemo curenje informacija. Jer ono što urade je – oni procure svoju nameru nekome. Zato, jedna od vrlo važnih stvari koje škole mogu da urade je da postave sistem koji je zaista otvoren, dobrodošao za sve učenike i roditelje u smislu da ukoliko ste učenik te škole, da je vrlo lako za vas da iskomunicirate sa školskim autoritetima da ste čuli za pretnju ili da ste čuli da postoji učenik koji kaže da ce doneti oružje u školu. Mi to zovemo dobrim posmatračem.

Drugim rečima, kada kao učenik čujete tako nešto – da to odmah prenesete školskim autoritetima. Naravno, morate biti dobrodošli u tom procesu da bi se to desilo. Učenici moraju da veruju da ukoliko prenesu tu informaciju Timu za intervenciju ponašanja, da će taj tim učiniti pravu stvar.

Druga važna karakteristika koju gledamo je da su često ta deca veoma izolovana u skoli. Drugim rečima, ona nemaju suštinsku vezu od poverenja ni sa jednim odraslim u školi. Zato su škole razvile načine pokušaja identifikacije učenika koji izgledaju najviše izolovani kako bi ih povezali sa odraslom osobom u školi kojoj mogu da veruju, sa kojom mogu da razgovaraju i ostvare prijateljstvo, uspostave bliski i harmonični odnos i pomognu im da se osećaju povezanijim i angažovanijim u školi. Jedna od stvari koju trenutno posmatramo sa tačke gledišta istraživanja je ono što zovemo mizantropijom.

I to je termin – biti mizantrop, i mnogi ljudi ne razumeju taj termin, no to je suprotno od biti filantrop, učestvovati u filantropiji usled ljubavi za čovečanstvo. Mizantropija je mržnja čovečanstva. I jedna od stvari koje primećujemo da je jedan od finalnih koraka koje će ta deca preduzeti u smislu njihovih ubeđenja je da se oni osećaju kompletno odbačeno i osećaju veliku mržnju prema čovečanstvu uopšte.

I to može da bude poslednji korak u njihovom razmišljanju pre nego što se upuste u nasilje. To postaje na neki način ono što mi u našoj profesiji zovemo izuzetno regresiran, pojednostavljen sistem mizantropije. I zato polako počinjemo sa naučnim istraživanjem u toj oblasti. I onda naravno, uz izolaciju i razvoj generalne mržnje prema meti nasilja, koja može da bude sama škola, često se desi jedan događaj ili serija događaja koji podstaknu ono što mi zovemo lična ožalošćenost. Znači, postoji lični utisak da je izgubljeno nešto što vam je vrlo važno, osećaj poniženja vezan za taj gubitak, ljutnja zbog gubitka, i onda okrivljavanje – ukoliko nastavljamo sa temom škole, okrivljavanje nekog u školi možda grupu nastavnika, direktora, drugu decu u školi, šta i koga god. Znači, imamo tu ličnu ožalošćenost koja se pojavi i koja ima četiri elementa: gubitak, poniženje, ljutnja i okrivljavanje. Kod velike većine te dece, u oko 80 procenata, pronaći ćemo ličnu ožalošćenost. Kao što smo rekli, ona može nastati usled serije događaja ili samo jednog događaja. I ona ih onda pokrene u razmišljanje da je nasilje možda izlaz, nasilje je način da se reši problem, sa svešću – ovako ću, napadom – da se odbranim od svih tih ljudi, osvetiću se za ono što me je povredilo. I sve to postaje deo njihovog razmišljanja.

Dr Meloj, da li ta deca razmišljaju u tom momentu o sebi i kako će nastaviti svoj život sledećeg dana?

Neka deca će isplanirati i svoje samoubistvo, kao deo ubistva drugih ljudi znajući da će njihov život biti završen.

I onda planiraju samoubistvo, bilo da sami sebi oduzmu život ili da budu ubijeni od strane policije. Ali ono što smo zaključili je da većina adolescentnih ubica ne izvršava samoubistvo usred samog čina nasilja.

Čim policija stigne, oni će tipično odustati. Predaće se jer se užasno uplaše. Uhvati ih veliki strah od onoga što rade. Sasvim drugačije od odraslih. Sa odraslima vidimo veću stopu samoubistava povezanih sa masovnim ubistvima. Sa odraslima je mnogo više verovatno da se desi ta dinamika ubistva i samoubistva. ali ne toliko sa adolescentima. Tako da iako oni mogu da misle i planiraju na način – ovo će biti kraj mog života, vrlo često se to tako ne završi, kada policija stigne, oni imaju tendenciju da prekinu ono što rade. Da ponovim, kažem – tendenciju iz prostog razloga što imamo slučajeve gde se oni eksplicitno upuste u ponašanje koje izazove da budu ubijeni od strane policije. Vidimo to u izvesnom broju situacija.

N1

Često se kaže da su masovne ubice, pa i školske ubice u stvari osobe koje traže pažnju. Da li je to tačno? I da li onda neka kriminalna dela možemo da zovemo kriminalnim performansima?

Da, neka deca prosto traže pažnju. Imali smo slučaj na Floridi sa tinejdžerom po imenu Nikolas Kruz i on je bio vrlo izričit u želji da bude zapamćen, želji da postane toliko ozloglašen da bi ga ljudi zapamtili. To često dolazi iz veoma mračnog, depresivnog osećanja da oni nisu deo zajednice, da nisu povezani sa ostalom decom u školi. Osećaju se veoma izolovano. I tako iz te tame dolazi osećanje o slavi koju mogu da ostvare kroz ubijanje drugih ljudi.

Ono što je ljudima jako teško da razumeju, a ja ću pokušati to da objasnim i vašoj publici, je da ste dečak od 16 godina i da život prosto ne ide dobro. Kako je rekao Tom Fridman, on nikada nije imao posao niti držao devojku za ruku. Stvari nikad nisu bile pozitivne i svaki dan je mučan i svaki dan je neuspešan. Tada beg u fantaziju nasilja, i to je ono sto je ljudima teško da shvate, taj beg u fantaziju nasilja onda može da popravi osećanja.

Može da donese vrlo pozitivna osećanja zato što se osećaš snažnim ili kako kažemo omnipotentnim, osećaš se većim od života. I naravno, sa internetom mozes da uroniš u te fantazije. Možeš da pronađeš druge ljude koji dele te fantazije.

Možes da provedeš sate i sate uronjen u te veoma nasilne grandiozne svetove na internetu.

Tako da sve to vodi ka osnaživanju osećanja onoga što zovemo novim mračnim identitetom. Sopstveni identitet počinje da skreće od identiteta samo jednog tinejdžera sa uobičajenim problemima ka nečemu mnogo mračnijem i potentnijem. Ali opet, ta neka vrlo pozitivna osećanja koja neko može da dobije usled tog skretanja, mogu i da ga pokrenu da uđe dublje u taj svoj novi identitet.

Nikolas Kruz je vrlo specifičan primer toga, primer onoga što zovemo identifikacija kao faktor rizika.

On je postovao na svom YouTube kanalu: ja želim da postanem profesionalni školski ubica. On je to postovao na YouTube i to je bilo prijavljeno od strane vlasnika YouTube kanala policiji. Ali je policija loše izvela istragu, nisu uradili dobar posao sa intervencijom niti pomogli Kruzu.

Bila je to prilično jadno izvedena intervencija. U stvari, uopšte nije bilo intervencije. Ali vidite, ta izjava – ja želim da postanem profesionalni školski ubica, vidite – tu je ta želja za mračnim identitetom, i zato mi uvek vrlo pažljivo pratimo da li će doći do pojave sličnog sopstvenog identiteta jer to je veoma zloslutni znak da je u izgledu nevolja sa tom osobom i da je potrebna neka vrsta intervencije.

Obično su te intervencije kombinacija psihijatrijske pomoći i zatim organa nadležnih za sprovođenje zakona, ukoliko je potrebno. Poželjno je da postoje takve vrste intervencija kao deo operacija za procenu pretnje u bilo kojoj školi.

Dr Meloj, vi ste autor knjige Psihopatski um. Da li su školske ubice psihopate i koju ulogu, mentalne bolesti imaju u ovakvim slučajevima?

Da, tu može da postoji mnoštvo različitih problema. Neki od školskih ubica su jasni slučajevi mladih psihopatskih ličnosti. Mislim da tu nema sumnje. Jeste, videćete psihopatske ličnosti među školskim ubicama, ali ne u većini slučajeva. U većini slučajeva oni će imati druge vrste problema. I ti problemi mogu da budu ozbiljna mentalna oboljenja a mogu da budu i lakši mentalni poremećaji koje se lako mogu staviti pod kontrolu sa odgovarajućom terapijom. Ali, onda imate i onu drugu decu čija motivacija tipično ne potpada u kategoriju mentalnih dijagnoza. Tu možemo pronaći nagomilavanje ličnih žalosti u kombinaciji sa vrlo dezorganizovanom porodicom kod kuće, loše roditeljstvo i neobezbeđeno oružje u kući do kojega dete dete može vrlo lako da dođe. Tako da u većini slučajeva postoje brojni faktori koji su doprineli riziku u određenom slučaju. Jedan od tih faktora može da bude mentalni poremećaj ili možda čak nekoliko različitih mentalnih poremećaja kod deteta. Ali tipično – ne radi se o samo jednom faktoru rizika.

Dr Meloj, pomenuli ste YouTube u vezi sa jednim slučajem i takođe ste pomenuli Internet. Koju ulogu vesti i socijalni mediji imaju u školskim ubistvima? Da li možete da povežete te tri stvari?

Da, mislim da kod dece koja se već nalaze pod rizikom da mediji, socijalni mediji i vesti mogu doprineti tom riziku zato što posebno sa socijalnim medijima i zatim sa još širom oblašću Interneta može da se uroni u vrlo problematične komunikacije koje mogu da odvuku dete u pogrešnom pravcu. U ovom momentu na pamet mi je pao i ekstremizam u vezi sa takvim kriminalnim delima, na primer ako nađete takvu neku internet stranicu, ukoliko se vratimo našoj ideji o nekome ko ima samo 16 godina i ko ima probleme u školi i stvari mu ne idu dobro, i onda on ode na internet i nađe internet stranicu kao sto je Stormfront koja je jedna ekstremno desničarska internet stranica, i onda počinje da gleda na svoje probleme iz kompletno drugačije perspektive.

I to onda može da bude perspektiva superiornosti bele rase i misao – moji problemi u životu su prouzrokovani ljudima drugih rasa i ljudima koji su emigrirali u ovu zemlju.

I tako je u tom momentu on u sferi uticaja interneta i zavisno od toga koliko vremena tamo provede, to može da ima vrlo snažan uticaj na njegovo razmišljanje, način na koji doživljava svet oko sebe i kako ga razume. Iz prostog razloga što će tamo dobiti ogromnu podršku za papagajsko ponavljanje takvih misli i za razmišljanje na isti način kojim ti drugi, u ovom slučaju beli supremacionisti razmišljaju. I onda on počinje da se slaže s njima i dok komuniciraju, a mi znamo da kada ljudi komuniciraju jedan s drugim u okviru istog sistema verovanja i predrasuda bez ikakvog suprotstavljanja tom sistemu, to ima tendenciju da pomeri taj sistem u pravcu koji s vremenom postaje sve fundamentalniji i ekstremniji.

I tako socijalni mediji i internet sada imaju tendenciju da osnaže sve to što mislim da je vrlo zabrinjavajuće i trebalo bi da bude zabrinjavajuće za sve nas. Veliki razlog za to je i što su na primer, algoritmi socijalnih medija dizajnirani na takav način da vam konstantno pružaju stvari koje ste lajkovali, koje ste našli zanimljivim. I tako će algoritmi nastaviti da vas hrane vestima i komentarima koji imaju tendenciju da vas usmere u sve ekstremnijim i ekstremnijim pravcima. To je jedan primer kako mediji mogu da budu od ogromnog uticaja, posebno za razmišljanje jedne mlade osobe, jednog adolescenta koji tek treba da formira svoj pogled na svet i iskristališe stvari u bilo čemu.

Dr Meloj, mnogi od nas veruju da su školska ubistva u SAD u porastu, da ih ima sve više a sad počinju da se dešavaju i u drugim zemljama u kojima se nikad nisu dogodila, na primer u Srbiji. Da li je došlo do socijalne zaraze? Šta se dešava?

Postoje neki podaci da se dešavaju dve stvari sa slučajevima koji dobiju veliki publicitet u medijima, i ja pravim razliku između zaraze i kopiranja. Mi znamo na osnovu jednog vrlo dobrog istraživanja, koje je napravljeno na Državnom univerzitetu Arizone da izgleda da postoji akutni period, kratak period zaraze, nakon što je školsko ubistvo dobilo veliki publicitet u medijima. I taj period zaraze traje oko dve nedelje. Tokom tog perioda postoji veća verovatnoća da će se desiti sledeći zločin, sledeće školsko ubistvo. I to je ono što zovemo zarazom. Znači to je neki vremenski period od dve nedelje.

I usled današnje globalne prirode socijalnih medija i interneta, ta zaraza se čini mi se, može preneti skoro istog momenta širom sveta zbog načina na koji danas komuniciramo jedan s drugim. To je ono što ja mislim da se dešava. I drugo – tu je kopiranje zločina. I ja vidim kopiranje kao nešto potpuno drugačije. Kopiranje je više jedan hroničan, spor proces u kojem tipično postoji želja da se imitira osoba koja je izvršila zločin i u nekom smislu identifikuje sa njom i postane kao ona. I to je onda više jedan spor proces za vreme kojeg, u toku nekoliko meseci ili godina, postoje ljudi, naročito mladi ljudi koji žele da iskopiraju ono što se dogodilo i urade to ponovo. Dobar primer za to imamo u onome što se desilo sa Kolumbajn masakrom koji se dogodio u Koloradu, ovde u Americi 1999. godine. Moj prijatelj Mark Fulman je istraživao ono što on zove Kolumbajn efekat i pronašao je da je od 1999. godine, znači u toku poslednjih dvadeset godina, bilo preko 100 incidenata gde su uglavnom mladi ljudi pokušali da imitiraju ono što se desilo u Kolumbajnu i pritom napravili vrlo specifične aluzije na ubice iz Kolumbajna na primer na način na koji su se oblačili, na identičan način kao pre više od 20 godina. Bio je to efekat kopiranja zločina. I onda smo opet videli efekat kopiranja, imali smo veoma veliki domaći teroristički incident ovde, u SAD 1995. godine sa bombardovanjem grada Oklahoma, i dečaci iz Kolumbajna su četiri godine kasnije želeli da izvrše zločin koji je bio veći nego onaj koji se desio u gradu Oklahoma. I onda su iskopirali ono što je uradio Timoti Mekvei četiri godine ranije u gradu Oklahoma i bili vrlo izričiti u želji da iskopiraju ono što je on učinio. Na sreću, njihove bombe nisu eksplodirale. Uspeli su samo da iskoriste njihovo oružje ali njihove bombe nisu eksplodirale. To bi bio jedan primer kopiranja zločina, znači, kopiranje zločina zahteva mnogo duži vremenski period u kojem dolazi do identifikacije sa osobom koja je prethodno izvršila zločin i tako se odmotava, i onda postaje subkultura kao Kolumbajn subkultura, u kojoj se ljudi osećaju privučenim da žele da iskopiraju taj specifičan zločin.

Šta je na umu nekoga ko želi da izvrši kopiranje zločina?

Dve stvari. Prva je – ja želim da budem kao ljudi pre mene koji su ovo uradili. Ja želim da se u nekom smislu pridružim tom specijalnom, ozloglašenom klubu i da budem kao oni. Ali u isto vreme, želim da budem drugačiji i ozloglašeniji nego osobe pre mene. I to je povuci potegni sa narcizmom. Narcizam je – ja želim da budem kao oni ali ja takođe želim da budem drugačiji. Tipično, način na koji ovakve osobe postižu takvu različitost je da će uraditi nešto novo što nije bilo urađeno pre njih ili će pak pokušati da imaju više žrtava. Pokušaće da rane ili ubiju više ljudi. Tako da imate uvođenje inovacije i veći broj žrtava. I ljudi koji se okrenu takvom ponašanju širom sveta danas biće ljudi koji razmišljaju na taj način – kako mogu da budem različit od drugih? Tako da tu imamo vrlo interesantno narcističko povuci potegni koje se dešava u tim slučajevima.

Na primer, vi znate da vas šesnaestogodišnjak pretražuje i gleda mnoštvo slika municije na svom mobilnom telefonu, crta slike nekoga sa rupama od metaka na telu. Sasvim običan crtež. Ili recimo – postuje na tu temu na njegovom Tviteru ili šalje tekst poruke drugarima koje su za njih uznemirujuće ali oni oklevaju da kažu nekom bilo šta jer ne žele da ga dovedu u nevolju. Nastavnici primećuju da je on verovatno najizolovanije dete u učionici ili ga drugi zadirkuju. Vidite, to su sve mali indikatori ponašanja koje mi tražimo, koji će nam reći da tu mogu da postoje preteći mračni oblaci na koje treba da obratimo pažnju. Mi uvek tražimo mračne oblake na horizontu kada su u pitanju naša deca, naši adolescenti i mladi ljudi. Pominjem ove starosne grupe zato što se tipično radnje o kojima govorimo dešavaju u ovom uzrastu, uzrastu adolescenata i mladih ljudi. Naravno da takođe imate starije osobe koje izvršavaju ovakve zločine ali većina takvih ponašanja će se tipično pronaći kod adolescenata i mladih ljudi. Mlad čovek je za mene onaj koji je u svojim tridesetim, to je tipično vreme kad takva ponašanja počinju da se odvijaju. Muškarci su jednostavno biološki agresivniji i imaju tendenciju da budu mnogo spremniji za eksternalizaciju nego žene. Znamo da će žene uglavnom, ukoliko nešto ne štima u njihovim životima obično kriviti sebe. Muškarci će obično okriviti druge. To znamo. Takođe znamo da su muškarci prosto agresivniji biološki, hormonalno. Ako samo pogledate istraživanja ponašanja sasvim male dece koja još nisu socijalizovana, pre nego sto dođu u kontakt sa drugom decom, dečaci će biti znatno agresivniji i uverljiviji nego devojčice. Tako da s jedne strane vidimo da biologija moze da bude razlog za brigu. S druge strane takođe znamo da velika većina muškaraca neće biti nasilna prema drugim ljudima. Znači da takođe postoji kapacitet da se inhibira agresija. Nažalost, taj kapacitet nije uvek iskorišćen niti je uvek tu.

Dr Meloj, kakvo je vaše mišljenje o prevenciji školskih ubistava?

Moje mišljenje je da treba da imamo dve stvari. Tim i oruđe. Ono sto podrazumevam pod timom je postojanje multidisciplinarnog tima za procenu pretnje u svakoj školi. U svakoj školi. I zatim – da imamo metod, to je ono što podrazumevam pod oruđem, metod kojim ćemo proceniti rizik u školi. U tom smislu imamo par vrlo dobrih programa. Jedan od tih programa razvio je moj prijatelj Dr Dui Kornel sa Univerziteta Virdžinije, i njegov program se zove Opsežni program za procenu pretnje u školama.

I to je vrlo dobar program koji se pokazao sa uspehom.

On je upravo završio veliku studiju u Floridi sa oko 20.000 slučajeva pretnji u svojoj studiji. Znači, to je bila ogromna, masivna studija izvedena u državi Floride koja je pokazala da je to izuzetno efektivan program za redukciju rizika. Tako da eto Dr Kornel ima odličan program. Zatim, Džon Van Dril je razvio sasvim drugi program u Oregonu koji je takođe osvojio veliko odobravanje širom SAD. Kada se pojavio, njegov program je nosio ime Salem Kajzer program za procenu pretnje, po oblasti u Oregonu u kojoj je nastao, ali je ubrzo postao široko poznat i korišćen. Tako da postoje dva vrlo snažna programa za srednjoškolski uzrast, za uzrast adolescenata, koji mogu da redukuju, da smanje rizik. To bi bilo moje oruđe – morate imati tim, morate imati dobru metodu.

Dr Meloj, tokom celog svog života bavite se savetovanjem, i istraživanjem kriminalnih umova, mentalnim poremećajima i sličnim stvarima. Da li se ponekad uplašite ovog našeg sveta i imate li način na koji se opuštate dok se bavite svim tim?

Čovek mora da uhvati balans. Morate biti vrlo oprezni da se ne predozirate u poslu. I morate da prepoznate da ljudska bića imaju ogroman kapacitet i za dobro i za zlo. Uvek treba da se setimo da u svima nama postoje kapaciteti koji su vrlo mračni ali da takođe imamo neverovatan kapacitet da saosećamo, volimo, da razumemo i pomognemo drugim ljudima, da to duboko iskusimo i oživimo u našim životima. Iako mnogo puta ne možemo da kontrolišemo kako nešto utiče na nas niti ono što će nam se desiti u životu, možemo da kontrolišemo odluke koje će izrasti iz tih događaja. I možemo da odlučimo kako ćemo da baš tu krizu u našim životima pretvorimo u mogućnost da ne samo pomognemo sebi već da pomognemo i drugima.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare