Reakcija Opre Rome na izjave: Romi na Starom sajmištu - nejednak pristup sećanju na genocid

Podsetimo, N1 je postavio pitanje u svom prilogu da li su građevinske mašine uništile i poslednju nadu da se pronađu ostaci nevinih žrtava nacističkog terora.

Direktorka Memorijalnog centra Staro sajmište kaže da bi više volela da je gradilište niklo sa druge strane mosta gde prostora ima, ali je niko nije pitao. Ali, direktorka kaže i da nemaju informacije da su na spornom prostoru ubijani i sahranjivani nedužni ljudi. "U Memorijalnom centru radi dr Milan Koljanin, koji je najveći stručnjak za logor na Sajmištu, koji je to istraživao odavno i nastavio je. Mi nemamo te podatke“, navodi Vidaković Petrov.

Ipak, u knjizi koja detaljno dokumentuje stradanje na Starom Sajmištu, upravo Milan Koljanin beleži svedočenja da je na tom prostoru od 1941-1944. dnevno umiralo po nekoliko Roma.

Nastavak pisanja kolege smo joj citirali: „Sahranjivani u velikoj krečani kraj obale Save, van logorske žice, gde su leševi zatim prelivani karbolom.“

„Van logorske žice… je baš pored reke. Mi znamo da se tu nalazila logorska žica. Mi imamo svedočanstva, koja nisu potpuno precizna“, kazala je na to Vidaković Petrov.

Zatim nam je, na te reči, stiglo saopštenje iz Opre Roma Srbija koje prenosimo u celini:

Na Starom sajmištu, gde su Srbi, Romi i Jevreji delili istu sudbinu pod nacističkim režimom, sećanje bi trebalo da bude univerzalna vrednost – most među narodima, a ne hijerarhija među žrtvama. Ipak, nejednak tretman žrtava, potvrđen izjavama rukovodstva Memorijalnog centra i podržan neadekvatnim institucionalnim okvirom, razotkriva opasnost selektivnog sećanja koje urušava dostojanstvo svih stradalih.

Dok su Jevreji ubijani u gasnim kamionima, a Srbi masovno streljani, Romi su često ostajali neimenovani i nebeleženi, prolazeći kroz sistematske egzekucije i završavajući u masovnim grobnicama. Danas se ovaj nejednak tretman njihovog stradanja nastavlja, kao da njihove priče nisu dovoljno vredne da budu ispričane. Umesto univerzalnog priznanja patnje, Staro sajmište preti da postane simbol selektivnog sećanja, gde se narativi jednih naroda pažljivo čuvaju, dok se drugi tiho potiskuju.

Hijerarhija među žrtvama

Izjave Krinke Vidaković Petrov, direktorke Memorijalnog centra Staro sajmište, i Milana Koljanina, rukovodioca istraživačkog odeljenja, otkrivaju nejednak pristup sećanju na genocid i odnos prema Romima. Na nedavnom događaju o „kulturi sećanja,“ Vidaković Petrov nazvala je svedočanstva o romskim žrtvama „nepreciznim,“ dok je Koljanin izjavio: „Ovde se radi o Romima, ne o Jevrejima.“ Ove tvrdnje reflektuju institucionalnu pristrasnost i uspostavljaju hijerarhiju među žrtvama, gde su neka stradanja tretirana kao značajnija od drugih.

Ironično, Koljanin je u svojim ranijim istraživanjima dokumentovao sudbine Roma koji su sistematski ubijani na Starom sajmištu, često u blizini obale Save, gde su tela završavala u masovnim grobnicama. Ipak, njegova izjava da su „mnogi Romi brzo pušteni“ relativizuje ove sudbine i briše Rome iz kolektivnog narativa o genocidu. Zamislimo da neko izjavi da su stradanja Srba u Jasenovcu „neprecizna“ ili sekundarna – takve reči bi, s pravom, izazvale ogorčenje. Zašto bi Romi zaslužili išta manje?

Aron Fuks, predsednik Jevrejske opštine u Beogradu, izjavio je da su svedočanstva „najmanje pouzdan izvor informacija.“ Jevrejska svedočanstva, koja su bila ključna za dokumentovanje Holokausta, posebno kada su nacisti uništavali fizičke dokaze svojih zločina, ostaju primer važnosti glasova preživelih. Tokom operacije Reinhard, logori poput Treblinke i Sobibora su uništeni, a svedočanstva preživelih, poput Samuela Willenberga, postala su ključni dokazi za rekonstrukciju tih zločina. Isto važi i za suđenja u Nirnbergu, gde su lična svedočanstva igrala presudnu ulogu u postizanju pravde.

Ako su jevrejska svedočanstva bila presudna za pravdu i sećanje, zašto bi se romska tretirala s manje poštovanja? Diskreditacija njihovih glasova bila bi osuđena kao revizionizam u bilo kom drugom kontekstu. Romi zaslužuju jednako priznanje jer su njihovi glasovi ključni za očuvanje istine i borbu protiv negiranja genocida.

Sećanje ne sme biti selektivno. Starim sajmištem ne sme dominirati hijerarhija među žrtvama. Umesto toga, potrebno je prepoznati zajednički bol i solidarnost. Romi ne smeju ostati fusnota istorije. Njihova priča mora biti ravnopravan deo kolektivnog narativa, jer samo jednak pristup sećanju može osigurati da se sva stradanja na Starom sajmištu nikada ne zaborave niti ponove.

Jednakost, a ne privilegije

Prvi i neizostavni korak ka obnovi poverenja u Memorijalnom centru Staro sajmište je javno izvinjenje romskom narodu. Krinka Vidaković Petrov i Milan Koljanin, kao ključni čuvari sećanja na žrtve genocida, moraju prepoznati težinu svojih izjava. Njihove reči ne samo da narušavaju istorijsku istinu, već dodatno podstiču ukorenjene društvene predrasude prema romskoj zajednici i osnažuju nejednak pristup sećanju.

To je moralni i društveni imperativ koji osigurava da svi narodi budu jednako priznati u kolektivnom sećanju. Ovo izvinjenje mora biti praćeno jasnim koracima koji će osigurati da romska istorija zauzme ravnopravno mesto u istraživanjima, izložbama i obrazovnim programima Memorijalnog centra. Jednako učešće Roma ključno je za trajnu zaštitu od revizionizma i brisanja njihovih stradanja.
Pored izvinjenja, rukovodstvo Memorijalnog centra mora sprovesti reforme koje će osigurati da istraživanja i edukativni sadržaji ravnopravno obuhvataju sva stradanja, uključujući i romska. Ministarstvo kulture treba preispitati dosadašnje postupke centra i osigurati da se zakon o Memorijalnom centru primenjuje dosledno.

Uvođenje Nacionalnog dana sećanja na romske žrtve genocida bio bi snažan simbol institucionalnog priznanja njihove patnje. Uz to, međunarodna podrška, kroz organizacije poput UNESCO-a i EU, mogla bi doprineti očuvanju Starog sajmišta kao evropskog modela sećanja.

Sećanje kao temelj pravde

Romi na Starom sajmištu ne traže privilegije – oni zahtevaju pravdu, priznanje i dostojanstvo. Njihova borba nije izdvojeno pitanje; to je univerzalni test moralne i političke zrelosti Srbije. Jednakost u priznavanju njihove patnje nije samo čin ispravljanja istorijskih nepravdi, već prilika da se osnaži zajednički identitet oblikovan zajedničkim bolom i otporom.

Srpski narod je proživeo vekove okupacija, ratova i genocida. Od Jasenovca do drugih mesta stradanja, Srbi su kroz istoriju iskusili ne samo nepravdu, već i težinu borbe za priznanje sopstvene patnje. Romi su često delili tu sudbinu – progonjeni, mučeni i ubijani pod istim režimima i na istim mestima, postali su deo zajedničke istorije Srbije.

Staro sajmište, mesto gde su njihove sudbine bile isprepletene, simbolizuje univerzalni bol koji povezuje, a ne razdvaja. Ovo mesto ne sme postati simbol selektivnog sećanja. Umesto toga, ono mora predstavljati univerzalnu solidarnost – prostor gde svaka patnja dobija priznanje, a svaka priča nalazi svoje mesto u kolektivnom sećanju.

Ovo nije pitanje prošlosti – to je borba za budućnost u kojoj pravda i sećanje postaju temelj zajedničkog dostojanstva. Jer istina nije deljiva, a pravda ne sme biti selektivna!