Rektorka Nikolić: Ministarstvo prosvete nije vlasnik visokog obrazovanja

Ona je to za Danas rekla odgovarajući na pitanje kakva je budućnost domaćeg visokog školstva u situaciji kada se u delu javnosti iznose crne prognoze da je namera aktuelne vlasti da uništi državne univerzitete, a neposlušne profesore zameni poslušnima.

Kakav je Vaš utisak o sednici skupštinskog Odbora za obrazovanje? Kome je zapravo bila namenjena i sa kojim ciljem?

– Poziv za prisustvo sednici Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj sam dobila u petak u 13.02 sa zahtevom da do 14.00 potvrdim dolazak. Složićete se da je neobično da se u 58 minuta primi mejl i odgovori na poziv za sastanak zakazan u dane vikenda. Pritisak je bio intenzivan da se potvrdi prisustvo sednici. Ovo je bio drugi put da su rektori državnih univerziteta dobili poziv da kao gosti uzmu učešće u radu ovog odbora s obzirom da smo prvi put prisustvovali sednici 21. januara 2025. u jeku studentskih protesta.

Pomenuta januarska sednica je bila vrlo neprijatno iskustvo jer smo se nespremni našli u „političkoj areni“, a ideja je bila razmena procena o toku i pravcu studentskih protesta. Sednica Odbora održana 28. marta je bila još neprijatnija. Iako smo očekivali diskusiju, dijalog o stanju na državnim univerzitetima, kasnije će se ispostaviti da je bezbednost trebalo da bude u fokusu. Vrlo brzo je postalo jasno da je reč o „direktnom prenosu“ procesa u kome se na „optuženičkoj klupi“ našao Univerzitet u Beogradu i njegov prvi čovek, rektor prof. dr Vladan Đokić. Pitanja koja su mu postavljana imala su funkciju njegove diskreditacije i imputiranja direktne odgovornosti i njega i dekana prof. dr Danijela Sinanija za tragediju na Filozofskom fakultetu.

U direktnom prenosu smo videli da je sednica sazvana, ne samo sa ciljem da se napadne rektor Đokić, već da je namera bila i da se predstavi da su fakulteti u sastavu Univerziteta u Beogradu, nebezbedni. Kako ste se osećali u Skupštini?

– Sednica skupštinskog Odbora u januaru 2025. godine prenošena je onlajn skupštinskim kanalom, za razliku od martovske, koju je direktno prenosila jedna kablovska televizija vrlo bliska partiji sa dominantnom skupštinskom većinom. Ova činjenica je očigledno bila inspirativna za neke od učesnika sastanka koji su TV prenos u punom obimu pretvorili u svojevrstan performans. Iako je tema bila stanja i bezbednost na državnim univerzitetima, u pojedinim trenucima sam se osećala prilično nebezbedno zbog agresivnog tona, verbalnih napada, vikanja i lupanja rukom po stolu predsednice Skupštine.

Nakon gotovo inkvizitorskog ispitivanja rektora Đokića, priliku da nešto kažu su dobili rektor Univerziteta u Novom Sadu i Univerziteta u Kragujevcu koji su kratko izvestili o stanju na njihovim univerzitetima. Veoma mi je žao što priliku nije dobila novoizabrana rektorka Državnog univerziteta u Novom Pazaru, pa i rektor Univerziteta u Prištini jer su dobro poznati problemi sa kojima se iz različitih razloga sreću ove dve visokoškolske ustanove, a koji i te kako imaju veze sa bezbednošću. Reč sam dobila na lično insistiranje jer sam osetila potrebu da promenim tok diskusije i skrenem pažnju na prave probleme u visokom obrazovanju, kao i da ukažem da kao rektori nismo prisutni sastanku kako bismo dali legitimitet otvorenom napadu na rektora Univerziteta u Beogradu ili dali željene odgovore i simulirali normalnost.

Kako ocenjujete ponašanje predstavnika vlasti na samoj sednici, ministra prosvete i predsednice parlamenta?

– Ministar Stanković je sednici skupštinskog Odbora za obrazovanje bio gost, kao i rektori državnih univerziteta. U skladu sa nadležnostima ovog odbora potpuno je nejasno zašto su na sastanak pozvani i rektori s obzirom na to da bi ministar trebalo na svaka tri meseca da Odboru podnosi izveštaj o radu svog ministarstva, a nadležnosti Odbora su razmatranje predloga zakona i drugih akata, rad univerziteta, priznavanje diploma i harmonizacija oblasti obrazovanja sa međunarodnim standardima.

Dakle, sve informacije predsednik odbora prof. dr Marko Atlagić je trebalo da zatraži od nadležnog ministra, a on od rektora kao rukovodilaca rada univerziteta. Nažalost, situacija je bila potpuno drugačija. Sednicu je vodila predsednica Skupštine koja je zanemarila sadržaj jedne i jedine tačke dnevnog reda Informacija o stanju na državnim univerzitetima u Republici Srbiji i sednicu vodila u tonu inkvizicionog isleđivanja, propitivanja rektora Univerziteta u Beogradu. Njeno obraćanje je bilo prepuno afekta, ljutnje, besa i uz referisanje na tragični događaj na Filozofskom fakultetu – smrt pod nerazjašnjenim okolnostima studentkinje ovog fakulteta, ali i događaje iz perioda studentskih protesta.

Kakva je saradnja sa ministrom prosvete?

– Ja sam dosta dugo uključena u upravljanje Univerzitetom umetnosti u Beogradu, prvo kao prorektor, potom i kao rektor. Sa mesta ovih funkcija sam imala priliku da komuniciram i sarađujem sa ministrima Šarčevićem i Ružićem, te sa ministarkom Đukić Dejanović. Nažalost, u ovom trenutku ne mogu da kažem da sarađujemo, pa čak i komuniciramo sa ministrom Stankovićem. Tokom studentskih protesta i njegovog imenovanja na ovu funkciju samo smo jednom imali priliku da se kao rektori sa njim sretnemo.

Svi razgovori o normalizaciji nastave vođeni su sa premijerom prof. dr Đurom Macutom koji je inicirao i vodio sastanake sa ciljem medijacije i iznalaženja rešenja za najveću krizu u visokom obrazovanju tokom 2024/2025. godine. Na tim sastancima nije prisustvovao resorni ministar. Od ministra akademska zajednica ne dobija nikakvu podršku, nema dijaloga, dopisi završavaju bez odgovora, a pretnje koje upućuje preko medija apsolutno uznemiravaju sve, od najmlađih saradnika do redovnih profesora državnih fakulteta.

Da li mislite da će nesreća na Filozofskom biti okidač da se ostvari više puta izrečena namera ministra prosvete da država kao osnivač i glavni finansijer državnih univerziteta mora da ima glavnu reč kada je reč o funkcionisanju visokoškolskih ustanova?

– Članovi akademske zajednice i uprave univerziteta apsolutno su svesni uloge koju ima ili bi trebalo da imaju naša resorna ministarstva, pre svega Ministarstvo prosvete, a potom i Ministarstvo nauke. Taj odnos ne bi trebalo da bude bilo kakve sub ili superodrinacije već partnerstvo za dobrobit obrazovanja, studenata/akademaca kao kreatora progresa i budućnosti našeg društva. Međutim, u periodu tokom i nakon studentskih protesta pojavio se vrlo izražen jaz između “neposlušnih univerziteta” čije uprave nisu primenile silu kako bi protesti bili prekinuti i, pre svih, Ministarstva prosvete. U situaciji u kojoj bi nadležno Ministarstvo trebalo da strateški razmišlja o razvoju obrazovanih politika, priprema i realizuje akcione planove, prati obrazovne trendove i definiše rizike, trasira put visokog obrazovanja, univerziteti se preispituju, nalaze na optuženičkoj klupi i neprekidnom strahu od represije, pretnji gašenjem ili restrukturiranjem.

Ministarstvo prosvete nije vlasnik visokog obrazovanja, ono je kanal koji u saradnji sa predstavnicima univerziteta kreira zvanične politike, ima mandat da novac građana iz budžeta opredeljuje prema pravilima i prioritetima i ima odgovornost za sistemsko funkcionisanje. Dakle “glavna reč” Ministarstva prosvete samo bi bila dokaz anuliranja i instrumentalizacije tela koja su sistemski zadužena za visoko obrazovanje (na primer Nacionalni savet za visoko obrazovanje), mišljena i stavova akademske zajednice, što bi u konačnici vodilo potpunom ukidanju autonomije.

A kada ministar kaže da “odgovornost ni rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića ni dekana tog fakulteta Danijela Sinanija nije nešto što je fluidno, nešto što se isključuje“, na šta ukazuje? Da li im je presuđeno pre okončanja istrage?

– Ocenjujući tragičan događaj na Filozofskom fakultetu koji je uznemirio celu akademsku zajednicu Srbije, ministar je krajnje kontradiktoran. On smatra da “treba sačekati rezultate istrage” , ali istovremeno kaže da treba “ispitati odgovornost univerziteta”, čime prejudicira postojanje iste. I baš kada smo kod odgovornosti, neobično je da nijednog trenutka na sednici skupštinskog Odbora nije dovedena u pitanje njegova odgovornost, ne samo za ovaj događaj već i za stanje u obrazovanju generalno, uključujući krize u osnovnom i srednjem obrazovanju (poznat primer Pete beogradske gimnazije). Umesto preuzimanja odgovornosti, ministar prosvete spinuje i izbegava svoju ličnu odgovornost i odgovornost ministarstva koje vodi, preti i zastrašuje, stvarajući utisak svemoći kroz brzo i ishitreno menjanje zakona i donošenje uredbi u skladu sa dnevno-političkim ciljevima.

Kojim problemima u visokom obrazovanju bi Ministarstvo prevashodno trebalo da se bavi?

– Neki od najaktuelnijih problema visokog obrazovanja koji bi zasluživali pozornost Ministarstva prosvete svakako su: implementacija sistema SPIRI za čije potrebe se svake sedmice organizuju sastanci sa predstavnicima ministarstava i računovodstva i za čiju punu primenu postoje brojni operativni problemi; nedovoljna finansijska sredstva za troškove obezbeđenja prostora fakulteta; izostanak izdvajanja sredstava za investiciono održavanja zbog čega su neki prostori i nebezbedni i energetski neefikasni; postojanje, ali ne i primena, Uredbe o procentu naučnog i pedagoškog rada – “Uredba 5/35”; ugroženost i zastoj u realizaciji međunarodnih projekata, posebno Erazmus projekata; nekonstituisanje Nacionalnog prosvetnog saveta i konačno činjenica da je 4. februara 2026. godine istekao mandat članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, jednog od najznačnijih tela za visoko obrazovanje, koje uz sve bitne funkcije daje saglasnost na konkurse za upis studenata u prvu godinu studija na svim nivoima studija i na svim državnim univerzitetima. Neverovatno je da resorni ministar nema osećaj odgovornosti što nije započeo proces konstituisanja ovog tela, pa čak i marginalizuje njegov značaj jer ono “samo daje mišljenje”.