Uskoro se navršava pola godine ubistava u Ribnikaru i okolini Mladenovca početkom maja u kojoj je 19 dece i mladih ubijeno, ali se čini da na društvenom planu i dalje nedostaje razumevanje o tome sa kakvom krizom nas je to suočilo. Roditelji koji svoju decu i danas šalju u školu u kojoj su se dogodila ubistva, postavljaju pitanja koja ih tište.
Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i Žarko Cvejić, redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, slažu se da je sve manje nade da će inicijativa koju su pokrenuli roditelji – da se otvori memorijalni centar u školi ikada biti ostvarena.
Bulatović i Cvejić, koji su i roditelji dece koji idu u OŠ „Vladislav Ribnikar“, ističu da je dokaz da je važno da se taj centar napravi to što je društvo to jasno iskazalo u danima nakon tragedije, kada se nepregledna reka ljudi i dece slivala niz ulice koje okružuju školu i odavala poštu ubijenima.
„Desetine, možda i stotine hiljada ljudi prethodnih meseci pokazale su da je memorijalizacija važna za društvo tako što su učestvovali u protestima ‘Srbija protiv nasilja'“, rekla je Bulatović.
Dodaje da je nama neophodno da prvo razumemo šta se desilo i da i dalje u javnosti nemamo razgovor o tome šta se desilo, već o tome „gde je bio pištolj“ i „kada će stići veštačenje balističko upotrebljene municije“.
„Tako nećemo moći da se pomerimo iz situacije i da razmišljamo kuda i na koji način društvo treba da ide dalje“, rekla je ona.
„Mi jesmo razgovarali sa raznim nadležnima i sa Ministarstvom prosvete, ali nemamo definitivnu odluku da na adresi Kralja Milutina 10 neće biti škole već da će tu biti memorijali centar“, rekao je Cvejić.
Kaže i da postoji samo privremena odluka da u delu škole gde se dogodilo masovno ubistvo nema za sada nastave, ali da nema odluke koja bi jamčila da tamo u naredom periodu neće biti nastave.
Cvejić navodi i da je na sastancima na kojima je bio sa ministarkom prosvete stekao utisak ona tu odluku da li iz pravnih ili političkih razloga ne može doneti sama, već da to treba da učini vlada ili viša instanaca, ali činjenica je da je nema.
„Nemam mnogo nade da će odluka biti doneta do izbora najavljenih za 17. decembar, a ako budu i na proleće, ne očekujem ni tada da će biti doneta“, ističe Cvejić.
Bulatović navodi da je, kada imamo traumatski događaj koji iz temelja potresa zajednicu, neophodno reagovati na njega na način koji će biti i sećanje i opomena.
„Izgleda da tu ne postoji nikakav pomak. Suočavamo se s tim da je pola godine prošlo i da se ništa ne zna. Tamo se i dalje odvija život jedne škole, doduše ograničen na jedan njen deo“, rekla je Bulatović i dodala da je zbog toga škola i neuslovna za đake koji su u njoj.
Stalni strah i bojazan
Na pitanje kako šalje dete u školu posle svega što se dogodilo, Cvejić kaže da ima stalni strah i bojazan, ali da ne zna kako da bude oprezan i da bi oprez bio da je ne pošalje u školu, ali da „mora da je pošalje“.
Činjenica je, kaže, da ispred škole stoji nekoliko policajaca i policajki, ali da oni ne mogu pretresati decu pri ulasku u školu, niti treba to da rade, kao i da ne bi mogli da spreče još jedan takav događaj.
„Najveći uzas koji se dogodio je da ubisvo nije počinio neko sa strane. Počinilac je dete iz te škole koje je imalo pravo da bude u školi. Ne možete hiljade đaka pretrasati kad dolaze u školu…“, kaže Cvejić i dodaje da je problem u tome što se mi „uopšte ne bavimo dubljim uzrocimna koji su doveli do užasa 3. i 4. maja“.
Bulatović navodi da je pitanje kako puštaju decu da idu u školu vezano za pitanje da li verujemo u institucije, ali i pitanje da li imamo alternativu.
„Roditelji su bili u situaciji da pokušaju da i dalje imaju poverenja u institucije ili su ispisali svoju decu“, kaže.
Ona navodi i da je teško imati poverenja u društvu u kom mediji i javnost prihvataju da je u toku istraga o tome ko je objavio spisak dece koja su bila predviđena za likvidaciju, a mi nesporno znamo tu činjenicu.
Cvejić kaže i da se o ovoj temi mora nastaviti razgovor u javnosti „da je ne bi prekrile druge“ kao što su permanentna izborna kampanja ili Izrael, na primer.
Ipak, dodaje da nije mnogo optimističan da će memorijalni centar biti otvoren, budući da na prostoru Starog sajmišta 70 godina kasnije nemamo pravu memorijalizaciju.
Pogledajte i:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare