Sanda Rašković Ivić: Kod svake tragedije, bila ona individualna ili grupna, uvek treba zastati da vidimo gde smo

Nastala na vrelu gubitaka, knjiga "Život ide dalje" predstavlja i pokušaj traganja za odgovorom na pitanje kako pronaći smisao i kada ga nema. I dok sa jedne strane, u knjizi sa teorijskog aspekta razmatra proces suočavanja sa gubicima, sa druge strane, Rašković Ivić istovremeno iznosi hroniku ličnih gubitaka autorke.

Knjigu u kojoj teorijske uvide potkrepljuje ličnim iskustvom, otpočinje navođenjem faza tugovanja prilikom suočavanja sa gubitkom.

"Prva faza je naravno poricanje, kada ono što kažu ljudi kod nas neverica, kada neće da prihvate šta se u stvari desilo. Onda nastupa bes, pa onda nastupa tuga, pa onda nastupa jedan deo kada se pogađamo i sa Bogom i sa samima sobom i na kraju dolazi do prihvatanja. Kad kažem prihvatanje, onda ne mislim na izlečenje. Vi možete, postoje naravno različite vrste gubitaka, kod gubitaka bliskih osoba, naročito kod gubitka deteta koji sam ja, nažalost, iskusila. Nikad vi ne možete da razrešite tu svoju tugu i da ona ne nestane. U stvari, ne želite da ona nestane jer ona postane deo vas, ali morate, kad kažem prihvatanje, onda je to prihvatanje realnosti, prihvatanje života sa tom tugom, tim neprebolom i tim ogromnim gubitkom", kaže Rašković Ivić.

Prema njenim rečima, dve faze su najnačajnije, kada je opasnost od iskliznuća u patologiju, odnosno od zaglavljivanja - faza besa i faza tuge.

"Te dve faze su faze gde može zaista da dođe do patoloških, odnosno psihopatoloških reakcija i te su sve faze normalne i ne treba se brinuti što te faze postoje i što smo kad izgubimo nekoga ljuti na njega, ljuti na same sebe, ljuti na lekare, ljuti na veterinare, ljuti na šefove koji su nam dali otkaz, to je sve normalno. Međutim, ako taj bes isuviše dugo traje i ako iz tog besa ne možemo da izađemo u neku novu fazu, a ta nova faza je upravo faza tugovanja, kad postajemo tužni, kad nam je teško, kad plačemo, treba plakati, suze su kupka duše, treba plakati, treba pustiti tu tugu da izađe", kaže autorka.

Ako tuga predugo traje i ako uz to izgubimo svoje samopouzdanje i samopoštovanje, tada je vreme da potražimo stručnu pomoć, kaže Rašković Ivić ističući da je i sama potražila stručnu pomoć nakon gubitka sina.

"To mi je bilo potrebno. Bilo mi je potrebno da se preslišam pred nekim. Bilo mi je potrebno da mi taj neko pomogne i zbog mene same, ali još više zbog moje dece, zbog mojih unuka, koji su tu bili svakodnevno sami", navodi ona.

Dodaje i da ljudi imaju prirodnu potrebu da one koje su izgubili, drže pored sebe, te da to sećanje, kako objašnjava, smanjuje bol tog gubitka.

"Tako da ja to radim i savjetujem svima onima koji su izgubili nekog ko je bio važan i voljen u životu da se druže sa onim ljudima gde im je moguće da govore o tom svom dragom koga su izgubili, da ti njihovi prijatelji ne ustuknu kada se oni zaplaču, kada se pričaju neke smešne anegdote i neke lepe stvari i uostalom zato nam i služe ti pomeni", objašnjava Rašković Ivić.

Saznanje da život ide dalje kod nje je, kaže, nastupilo onog trenutka kada se rodio njen najmlađi unuk.

"Kad sam osetila taj miris bebe, taj novi život koji je krenuo dalje, koji se razvija, tada sam shvatila da život mora da ide dalje, jer život je sila. Jedni odlaze, drugi dolaze. Mi smo tu i treba da budemo tu dok god na nas ne dođe red da odemo i to je bilo nešto što me je onako, ne mogu da kažem trgnulo, ali uverilo i negde umirilo. I osetila sam da to moje saznanje da život ide dalje nije izdaja mog sina koga sam izgubila nego da je to naprosto činjenica kojoj bi se i on obradovao", priča Rašković Ivić.

Komentarišući današnji trenutak u kome se naše društvo nalazi, kada se svi suočavamo sa nekom vrstom kolektivne tragedije, odnosno sa nekim kolektivnim gubitkom, navodi da kod svake tragedije, bila ona individualna ili grupna, uvek treba zastati.

"I kada se desi neka smrt u porodici, onda je potpuno pogrešno reći studentu, sada se ti uhvati odmah knjige i idi na ispite dalje ili odmah se baci u rad. To ne zaceljuje, to možda može da prikrije, ali neće nikad zaceliti tu bol. Tako je trebalo da mi kao društvo zastanemo. Kod svake ovakve tragedije treba zastati, da vidimo gde smo, da prođemo te neke faze. Društvo je stalo u fazi besa, zato što mu nije dato da ide dalje. A ta faza besa je faza koja je jako opasna. I pre svega opasna je za ljude, opasna je za celo društvo. Potrebno je samo malo nežnosti od onih ljudi koji su u faktorima odlučivanja u ovom društvu. Samo malo nežnosti i malo pravog razumevanja bez da to odmah bude defanzivno shvaćeno kao da je usmereno, kao da je ta igla neprijateljstva usmerena upravo na njihovo srce. A vrlo često nije. Neko ko traži odgovornost u redu, ali nekad se samo traži da se malo stane i da se vidi gde smo i šta nam se događa", kaže Rašković Ivić.