„Senke sećanja“, knjiga o Novom Sadu kakvog više nema: „Imao je snagu da pripitomi sve koji dođu“

Vesti 10. apr 202419:19 6 komentara

Novinar i publicista Duško Bogdanović jedan je od onih Novosađana koji je živeo duh Novog Sada. U svojoj najnovijoj knjizi, "Senke sećanja", dočarava grad kakvog više nema.

„Knjiga je zapravo iznuđena kroz to moje svakodnevno hodanje ulicama Novog Sada. Obilazeći toponime koji su definisali Novi Sad kao grad, ali i mene kao njegovog stanovnika. Grad sam po sebi se nije toliko promenio, koliko su se ljudi promenili. Ovo je moj dolče kord. Jer dolče na italijanskom znači slatko, slika ptica mladosti, kako se nekada zvao jedan film. Možda odveć nostalgično, ali to su priče koje su definisale vreme koje su vrlo bitne za mene kao pojedinca, a onda i sredinu u kojoj sam rođen, školovan, odrastao, stekao porodicu, posao i sve ostalo“, kaže Bogdanović.

Novi Sad je za vreme Jugoslavije bio jedan od omiljenih gradova sa naglašenom empatijom ljudi koji su u njemu živeli. Grad, koji je na pomen izmamljivao osmeh – priseća se Duško Bogdanović.

Pročitajte još:

„Tada je Novi Sad to uspevao. Sad u Srbiji, kada je konkurencija neuporedivo manja, slabija, Novi Sad se ne nameće, da ima tu specifičnu težinu kao nekad, zato što mu nedostaju ljudi naslednici. Znam da ne može u svakoj generaciji da se pojavi ni Mika Antić, ni Balašević, ni Vujadin Boškov, ni Toza Veselinović, ali mora biti prepoznatljivih ljudi koji će nositi baklju, koji će biti dalje lučonoše tog Novog Sada koji je bio i Janika Balaž, i Štrand i Tvrđava, sve ono što je naš grad činilo, a ja bih voleo da čini i dalje. Nažalost, nisam optimističan“, priča publicista.

Od devedesetih kreće ruiniranje duha Novog Sada, a na pitanje gde je nestalo „starosađanstvo“, Bogdanović kaže:

„U to vreme sam, recimo, izmislio i praktikovao izraz „starosađanstvo“, ali ne u smislu podataka iz ličnih dokumenata, jer svi su nekada ovde došli – mi ili naši preci. Ali, ovaj grad je imao tu neverovatnu centrifugalnu snagu da sve, nekad hoće to da zazvuči odveć grubo, dođoše, dakle sve ljude koji dođu, pripitomi i da im tu auru koju je grad imao i vrlo brzo postanu Novosađani u svakom smislu reči. Od dvehiljadite na ovamo dešavaju se čudne stvari, da su ljudi koji su dolazili iz raznih razloga hteli da pripitome grad i da ga naprave po nekim svojim ranijim modelima. Tu je došlo do jednog ozbiljnog pucanja“.

Dolazak Exit festivala

Ratne godine su, ipak, novom veku donele Exit.

„Sad malo ljudi zna, da Exit zapravo vuče korene od bunta mladih ljudi iz ’96. Njih stotinak su peške iz Novog Sada išli u Beograd da pruže podršku demonstarcijama i demonstrantima. I oni su kroz onu ideju „Šakom u glavu“, kada je dvehiljadite došlo do oslobođenja napravili Exit, koji na svu sreću i dalje traje. Dakle, sve ono što je dobro trenutno vuče korene iz starog Novog Sada, ma šta to značilo. Malo je onog novog što može da se nadogradi, da kaže: e to je to! To su naslednici. Da li u smislu grada ili u smislu ljudi“, priča on.

Novom Sadu mogu da vrate stari sjaj samo ljudi koji žive u njemu – zaključuje Duško Bogdanović.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare