Neko bi pomislio da se podno Karpata nalazi more. Kažu da je jednom bilo, pa probilo gvozdena brda. Od sredine 20. veka to je Đerdapsko jezero, gde velika reka polako odlazi ka svome ušću, u Crno more.

Brda u zaleđu su davala bakar i plemenite metale, gde su počeci rudarenja.

Kamen zamenjuje metal, bronza pa bakar koji se u ogromnim količinama nalazi iza Gvozdenih kapija civilizacije starih Lepenaca, u planimnama Medanog grada kako se do 14. veka naziva današnji Majdanpek.

Kroz ovu nikad ispričanu priču provodili su nas godinama unazad alasi, rudari, arheolozi, kustosi, geolozi, ljudi različitog obrazovanja, ali dobri poznavaoci reka, planina i zemlje.

I sad, dok se lome planine iznad Medanog peka, gde umesto jelenovog roga, kamena ili pijuka kopaju mnogo silnije mašine, na vrhovima planina na obodima Nacionalnog parka Đerdap mala grupa, za mnoge, poslednjih mohikanaca i ekoloških aktivista stoji na vrhu planine u neravnopravnoj bici između čoveka i mašina.

Gvozdena brda Lepenaca, vinčanskih majstora, čudesnih vinogorja sa pogledom na iskonsku reku sa samih početaka još uvek nadgledaju putokaze vremena. Kao retki svetionici i nemi posmatrači istorije koju polako nadvladavaju neki novi vekovi. Priroda, kad je čovek takne uskovitla i promeni zna da se prikloni, da sačeka, odćuti sve dok još bude bilo ljudi.

U Slikama života, nedelja 15.15 na N1.