Direktorka Komore za socijalnu zaštitu Sandra Perić, profesorka na Fakultetu političkih nauka Nevenka Žegarac i advokatica Tijana Kostić, govoreći o slučaju devojčice iz Mirijeva, složile su se u oceni da, pored odgovornosti sistema, postoji i deo odgovornosti na građanima.
Perić ističe da, kada kažemo sistem, ne možemo uperiti prst u jedan sistem.
„Ovde ističemo sistem socijalne zaštite, i nije usamljen slučaj da se u ovakvim situacijama sve prenese na sistem socijalne zaštite, a mnogi sistemi treba da reaguju kada je u pitanju zaštita dece. Tu je i sistem obrazovanja i sistem lokalne zaštite i građani, prijatelji, srodnici te porodice su jedan od sistema koji je zakazao i propustio nešto da uradi“, kaže ona.
Žegarac se nada da neće doći do toga da su svi odgovorni, a niko nije odgovoran.
„Kad pričamo o sistemu zaštite dece, zaista učestvuju svi sistemu o kojima je koleginica Perić pričala, ako su svi odgovorni, ne znači da niko nije odgovoran, nego svaka karika ima deo u odgovornosti“, kaže ona i dodaje da za „upis u školu ne može da bude odgovoran zdravstveni sistem“.
Prema rečima Žegarac, Centar za socijalni rad ne može nikog da uhapsi ili da uđe u stan bez dozvole.
„Sud sudi, svaki od organa radi svoje stvari, poenta je da ga svako uradi kako treba. Ovde, po svemu sudeći, ne znam detalje slučaja osim iz novina, gde ima i senzacionalizma, izgleda da je dete jedno vreme bilo nevidljivo za sistem. Nije tačno da je bilo nevidljivo otkad se rodilo, bilo je vidljivo pet godina u sistemu, onda je prestalo i niko se nije pojavio da ukaže da je to problematično“, kaže ona.
Pročitajte još
Kostić ističe da se u praksi dešava da sud pribavi mišljenje Centra za socijalni rad, a potom ako postoji potreba ide se na veštačenje.
„Ono je najčešće ključni argument da se sud opredeli kom roditelju će poveriti dete ili na koji način će se viđanje odvijati. Ovde je centar prepoznao da oba roditelja treba lišiti roditeljskog prava, a sud se priklonio nalazu i mišljenju stručnih lica, lekari, neuropsihijatri koji su procenili da je on sposoban da vrši roditeljsko pravo, tu se nažalost završila cela priča, očigledno da posle toga nikakav nadzor i kontrola nisu vršeni, da jesu – ne bismo imali ovakav epilog celog slučaja“, kaže ona.
Perić ponavlja da je zaštita dece sveobuhvatna i da svi moraju da budu uključeni u načinu i meri u kojoj to zakon nalaže, u skladu sa nadležnostima.
„U zakonu i mnogim propisima stoji obaveza i Doma zdravlja i ustanova predškolskog, osnovnoškolskog obrazovanja, kada god primete da je određeno dete zapostavljeno, zanemareno, trpi nasilje u porodici, da su takve stvari dužni da prijave. Zanemarujemo i obavezu roditelja da brine o detetu. Mnogim roditeljima je povereno vršenje roditeljskog prava, a bilo bi iluzorno da svi sistemi i službe idu za svakim od tih roditelja i proveravaju“, kaže.
Žegarac kaže da je dete sigurno na neki način postojalo negde u evidenciji.
„U prvoj godini života to dete je bilo zbrinuto u ustanovu socijalne zaštite. Dete rođenjem dobija upis u matičnu knjigu rođenih. Postoji i procedura da se javi kad dete nije primilo vakcinu koja je propisana zakonom, neko to ovde nije uradio“, kaže.
Kostić misli da je ovo „tipičan primer gde je moralo da se prati dete“.
„Ovo je situacija, a takvih je mnogo, gde imamo osobu koja je odgovorna za nasilje u porodici, bila u pritvoru, došli smo u situaciju da sam centar pokrene postupak da se liše roditeljskog prava oba roditelja“, kaže.
Žegarac ističe da je iz izjava razumela da je Centar za socijalni rad, nakon što je dete povereno ocu na osnovu sudske odluke, u periodu od dve godine pratio tu porodicu.
„I onda je zaključio da više ne treba da je prati. Da li je zaključak bio u redu, ne znam, jer može da se desi da se porodica oporavi neko vreme, pa da bude dobro, i vi sad ne možete da ih pratite beskrajno, morate da imate neke indicije“, kaže ona.
Kako je dodala, niko ne može da kaže „roditelj je bio nasilan i sad će uvek biti nasilnik“.
„Roditelji koji su bili vrlo brižni, mogu da se suoče sa raznim nedaćama i da zanemare potrebe svoj deteta na ovaj ili onaj način. Negde su ti slučajevi drastični. Moguće je da je u tom momentu taj čovek bio sposoban da se brine o detetu, moguće je, ne kažem da jeste“, kaže.
Perić kaže da „teško može da se desi da se ne primeti, ali i to se dešava“.
„Cilj našeg rada je da ojačamo ljude da sami nastave da se brinu o svom životu. Ukoliko su kolege proceile, ja verujem da su ozbiljno pristupile tome, verujem da su sve uzeli u obzir. Svejedno je da li ćete najaviti posetu ili nećete, ako ste stručni radnik i ako ste se godinama obrazovali za to, imate neko dugogodišnje iskustvo, ne možete pet godina i tri godine nebrige o detetu za pola sata od najave da sredite. Gleda se i dinamika i kako roditelju detetu postavljaju granice… Kompleksna i stručna procedura. Meni je žao što se u javnosti gleda kao da stručni radnik procenjuje kolika su primanja roditelja i ko ima kakvu vrstu podrške i da se sve završava na tome, a daleko je od toga. Ona obuhvata i sve što se dešavalo pre, celu istoriju funkcionisanja, aktuelno stanje deteta, potrebe detetove, podršku neke šire sredine, da li postoji šira porodica u okruženju“, kaže ona.
Dodaje da im je sve važno, ne samo taj roditelj, nego i njegova podrška koju dobija iz okruženja“.
„Kad Centar za socijalni rad i moje kolege kada zatvore jedan slučaj, ne znači da zatvore vrata centra za novo pružanje podrške toj porodici, samo je važno da dobijemo signal, zato ostvarujemo kontakt sa širom sredinom“, kaže ona.
Kostić kaže da je moguće da je postojala greška ili propust u radu.
„Često imamo vraćanje loptice u tuđ teren, tako i dolazimo do ovih situacija. Mislim da bi morala da postoji periodična kontrola, zakon to ne dozvoljava, ali bi to trebalo promeniti“, kaže.
Žegarac kaže da ne treba zaboraviti da je bila korona, da se porodice sele, a deca „zagube“.
„Zagubili smo svašta u sistemu, pa i decu. Ne možemo unapred da znamo da treba da se prati do 18. godine, možda treba, možda ne treba. Kod nas institucije funkcionišu na nekoj infuziji, imamo mnogo provlema da ostvarimo i one minimume standarda koje zakonu propisuju“, kaže.
Perić kaže da postoji i deo odgovornosti na građanima.
„Svi mi kada bismo se našli u situaciji da vidimo povređenog čoveka da priđemo da mu pomognemo. Odgovornost svakog građanina je da prijavi krivično delo, zanemarivanje i nasilje. Naši građani moraju da se osveste da znaju da moramo da reagujemo svi na takve stvari i pojave u društvu. To ne isključuje ulogu svih sistema koje smo pobrojali, ali je odgovornost i na nama kao građanima. Građani često neće da prijave, jer se boje neke odmazde, ali mogu i anonimno da prijave“, kaže ona.
Žegarac kaže da ljudi vrlo često prijave takve stvari tek kada njima to smeta, a ne kad ih vide.
„Jako malo prijava građana imamo u sistemu, dosta je važno na tome raditi, da se to pojača“, kaže.
Kostić se, kaže, slaže sa sagovornicama da postoje problemi.
„Sistem ne funkcioniše onako kako bi trebalo, na nekom je minimumu. Da li je razlog samo nedostatak kapaciteta, verujem da dobrim delom jeste, ali nije isključivo, sigurno ima i ljudskog faktora koji utiče da bude bolja praksa i da ne dolazi do ovakvih situacija. Zaista smo u ovoj situaciji svi negde odgovorni. Bilo je signala, moglo je da se reaguje. Što je teži slučaj, imam utisak da ljudi puštaju vreme, ‘pa to će se rešiti’, to nije dobro, moramo brzo regaovati. Sigurno je da ne može da nekog da se svali, svaki deo sistema je zakazao“, kaže ona.
Perić smatra da bi institucije trebalo bolje da budu povezane međusobno.
„Da brže razmenjuju informacije, da sistemi komuniciraju jedni s drugima, tako i u brzom reagovanju. Kada se ovo otkrilo, zaista imamo primer da su institucije brzo odreagovale“, kaže.
Ona dodaje da je „važno da institucije i građani znaju nadležnosti institucija“.
„Ovde imamo primer da je Centar za socijalni rad istakao jedno, a sud procenio i druge dokaze, Centar je organ koji daje mišljenje, a odluka je na sudu. Čini mi se da građani imaju drugu percepciju uloge i moći Centra za socijalni rad“, kaže ona.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare