"Dete bilo hrabro da prijavi nasilje, institucije napravile senzaciju": Kako se reagovalo na slučaj u Mrčajevcima - a kako je trebalo?

Seksualno nasilje koje se desilo u školi u Mrčajevcima potreslo je celu Srbiju, ali je za institucije ono imalo različite nazive.

Četiri dana nakon incidenta, čačansko tužilaštvo saopštilo je da maloletni učenik nije ni silovan ni zlostavljan, već da je u pitanju bilo samo - neprimereno ponašanje radi egzibicionizma, a reagovao je i ministar.

"Dakle, nema nikakvog govora da se tako nešto desilo. Desilo se nešto što nije primeren oblik ponašanja među decom", rekao je 28. jula Dejan Vuk Stanković, ministar prosvete.

Roditelji su to protumačili kao zataškavanje i organizovali su proteste ispred škole.

Tek nakon toga, isto ono tužilaštvo saopštilo je da je ipak došlo do polnog uznemiravanja, i pokrenulo pripremni postupak protiv dva učenika ove škole.

"Utvrđeno je da je tokom navedenog događaja maloletni oštećeni pretrpeo određeno polno uznemiravanje, koje je imajući u vidu radnje izvršenja, propisano kao krivično delo 'Polno uznemiravanje'", navodi se u saopštenju Višeg javnog tužilaštva u Čačku.

U toj kakofoniji i licitiranju pravnim kvalifikacijama, kažu stručnjaci, izgubilo se ono što bi moralo da bude u centru pažnje – dobrobit deteta.

"Bilo je dovoljno hrabro u procesu prijavljivanja, verovatno uz podršku roditelja, i sad je od toga napravljena senzacija te vrste, da ja ne mogu da zamislim kako će da izgleda budućnost tog deteta, bez obzira na ishod koji će možda da se desi učionicima", opisala je Nevena Vučković Šahović iz Centra za prava deteta.

Škola je odlučila da žrtva nastavi redovno da pohađa nastavu, dok osumnjičeni nasilnici školu uče na daljinu.

Psihoterapeutkinja iz Čačka smatra da škola nije dobro komunicirala o slučaju, zbog čega je u javnosti stvoren utisak da se nešto zataškava. U kriznoj situaciji, kaže, komunikacija je morala da bude vođena najboljim interesom deteta.

"U smislu da se ništa ne oduzme, ali i ne dodaje nepotrebno na ovu situaciju. To je izostalo i bojim se da ono što je trebalo da se uradi u prvom trenutku - nije urađeno, a da je onda cela stvar otišla predaleko", navela je psihoterapeutkinja Vesna Kuveljić.

U školi kažu da su istog trenutka kad su saznali za događaj preduzete adekvatne mere u skladu sa procedurama.

Baš procedure su deo problema, smatraju stručnjaci - zbog njih se žrtve dodatno traumatizuju, zbog čega najveći deo dece nikad ni ne prijavi nasilje.

"Nije dovoljno ovo što mi imamo, da postoji protokol. To su stvari koje su na papiru. Nego dete mora samo da zna gde može da ode i da veruje da će, kad progovori, sistem umeti da ga zaštiti", ističe Vučković Šahović.

Rešenje, kaže, već postoji širom Evrope.

To su takozvane dečje kuće – mesta u kojima različite institucije dolaze detetu, a ne dete institucijama. Umesto da traumatizovano dete svoju priču iznova ponavlja lekaru, pedagogu, direktoru škole, policiji i tužilaštvu, stručnjaci se okupljaju na jednom mestu, uz garantovanu zaštitu identiteta žrtve.

U Srbiji takav sistem, međutim, još nije ni na vidiku.