Sociolog Simović: Svedočimo kontinuiranom urušavanju radnog zakonodavstva

"Sutra obeležavamo Prvi maj, kada su se neki sindikalni aktivisti izborili za radno vreme od osam sati. Mi danas vidimo da mnogo ljudi radi i više od tih osam sati. Kada se pogleda statistika Eurostata, u Srbiji čak 80 odsto ljudi radi više od 40 sati nedeljno, dok je na nivou EU taj procenat oko 47 odsto. A 50 i više sati, što je nezakonito, u Srbiji radi 13 odsto, a u EU šest", objašnjava Vladimir Simović.

Kako objašnjava sagovornik N1, ono što se promenilo je mogućnost kapitala da se globalno kreće po svetu, dok radnici imaju rampu na graničnim prelazima, pa uvek postoji pretnja da će fabrike da se odsele.

Što južnije, to tužnije

Region juga i istoka Srbije tradicionalno beleži najvišu stopu rizika od siromaštva u zemlji, a upravo sa juga sve češće dolaze vesti o zatvaranju fabrika i gubljenju radnih mesta.

Upitan da li je jug zemlje sam po sebi specifičan, Simović ističe da je situacija manje-više loša na celoj teritorije Srbije, sem Beograda.

"Beograd odskače kao mesto gde ima najviše opcija za zaposlenje, dok su u ostatku Srbije ljudi prinuđeni da rade u fabrikama i u uslovima koji su možda i nehumani, a svakako ponižavajući prema radnicima", rekao je Simović.

Kako dodaje, CPE je uradio intervjue sa radnicama i radnicima u automobilskoj i tekstilnoj industriji - rezultati su, kaže, i ponižavajući i poražavajući.

"Rezultati su takvi da u oba sektora otprilike dve trećine radnika prepoznaje da su bili izloženi zlostavljanju na radnom mestu, a skoro svaki radnik kaže da ako nije on, onda su svedočili da je neko drugi bio izložen zlostavljanju", ističe Simović.

Uloga sindikata: Pogrešna perspektiva

Upitan o ulozi sindikata u takvoj situaciji, Simović napominje da ih u automobilskoj industriji ima više, pa samim tim uspevaju da se, donekle, nose sa poslodavcima.

Dok s druge strane, kako dodaje, u tektstilnoj industriji ih nema toliko, pa su samim tim "više izloženi hirovima nadređenih".

Međutim, upitan upravo o tome koliko su sindikati i dalje partneri sa poslodavcima, sagovornik N1 naglašava da je upravo u takvoj perspektivi i problem

"Promenili smo perspektivu i sad govorimo o partnerstvu. A da li možemo da govorimo o partnerstvu između dve strane koje imaju različite interese? Poslodavac ima interes da što manje plati radnike i da ih zadrži što više na radnom mestu, dok radnik ima interes da dobije što veću platu i da što manje radi. Jednostavno, kada pogledamo uslove u kojima ljudi rade, borbenost sindikata nije na potrebnom nivou", objašnjava Simović.

"Parcijalizacija Zakona o radu"

Odgovarajući na pitanje da li onda, u tom slučaju, zakon može da zaštiti radnike, Simović smatra da na papiru može, ali da je realnost ipak malo drugačija.

"Mi svedočimo kontinuiranom urušavanju radnog zakonodavstva. S jedne strane se usitnjava, više ne postoji Zakon o radu, odnosno postoji, ali on nije krovni dokument, već imamo parcijalizaciju tog zakona. S druge strane, imamo vrlo solidan Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, ali takođe imamo podatak da jednom nedeljno jedna osoba izgubi život na radnom mestu. S time da nam se podaci ne poklapaju, jer ministarstvo kaže da 20 ljudi u toku godine izgubi život na radnom mestu, dok nam podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje govore da je ta brojka skoro 50", kazao je Simović.

Kako dodaje, dodatni problem predstavlja i to što radnici ne veruju inspektoratu za rad.

"Oni ne veruju da će inspekori adekvatno da interpretiraju situaciju na terenu, i u tom smislu se radnici ni ne obraćaju inspektoratu. Naravno, ima slučajeva sa pozitivnim ishodom. I mi uvek upućujemo ljude da prijave slučajeve inspektoratu, ali se oni, pored nepoverenja, plaše konsekvenca. Vrlo su izloženi, vrlo često bivaju kažnjavani, i u tom smislu strah koji postoji je opravdan", napominje Simović.

Pogrešno skretanje: Ukupno 16.000 otkaza za godinu dana

Upitan kako smo došli u situaciju masovnih otkaza, sagovornik N1 smatra da sada na naplatu dolazi "to što smo kao društvo previše bili oslonjeni na direktne strane investicije".

"Mi vidimo da je nemačka industrija, koja je bila pokretač većeg dela evropske industrije, pa i naše, dve godine bila u recesiji. Samim tim, mi sada u Srbiji imamo veliki broj otpuštanja. Ukupno 16.000 ljudi je izgubili posao za godinu dana, u odnosu na prvi kvartal 2025. godine. Najviše u tekstilnoj industriji, 7.000, što je više od 10 odsto zaposlenih u tom sektoru i to je veliki udarac na našu privredu. A sve to je posledica strategije privlačenja stranih investicija, a ne razvoja domaće industrije i privrede", rekao Simović.

Upitan da li u takvim slučajevima, a i svim prethodno navedenim, država može nekako da pomogne, Simović smatra da se država meša - ali tako što stane na stranu poslodavaca.

"Na primer, za te smrti na radnom mestu niko nikada nije odgovarao u Srbiji, a to je nemoguće", podseća Simović

Za kraj, upitan šta onda preostaje radnicima, odnosno koje je rešenje ovako tmurne slike, Simović ističe da "mi nemamo političkog aktera koji artikuliše interese radnika i radnica".

"Već nekoliko decenija živimo u neoliberalnom kontinuumu, gde verujemo da će tržište sve da reguliše, samo da napravnimo dobru privrednu klimu. A zbog toga zapostavljamo prava radnika i ono što bi trebalo da bude dostojanstven život ljudi. Jer, ne treba neko da živi da bi radio, već da radi da bi mogao dostojanstveno da živi. Naravno, nedostaje nam i malo više borbenosti u sindikatima", zaključuje Simović.